Грб Београда какав је данас постоји још од 1931. када је идејно решење Ђорђа Андрејевића Куна проглашено победничким.
Грб Београда постојао је још у време деспота Стефана Лазаревића, када је град по први пут постао српска престоница. Индиректно се овај симбол помиње и у делу Константина Филозофа „Житије деспота Стефана Лазаревића“.
Први познати хералдички уобличен грб Београда појављује се у XVI веку и он је, према остављеним записима, био веома сличан мађарском средњовековном грбу. Други грб, Београд је добио за време аустријске владавине између 1717. и 1737. године.
Београд није имао грб за време Турака, јер они нису познавали ту врсту симбола. Када су они крајем 19. века коначно напустили Србију, поново се поставило питање грба. Тако је 1914. пројекат Закона о општинама у члану 111. предвидео да Боеград има свој грб. У пројекту Закона о општинама из 1914. било је одређено да грб Београда има облик штита који се завршава шиљком, са нацртом који не одступа много од данашњег, изузев што је додат двоглави бели орао без круне.
Због напада Аустроугарске овај пројекат није остварен и тек је 1931. поново покренуто питање градског грба. Том приликом основан је стручни одбор са професором др Станојевићем на челу, чији су чланови приступили проучавању архивске грађе. Ђорђе Стратимировић је поднео предлог да се за грб Београда узме лик Светог Саве, а нешто касније се јављају захтеви за приказима из новије историје.
Насупрот овоме, током рада одбора све више јачају позиције које је заступао сликар Урош Предић. Он је захтевао да се одбаци Стратимировићев предлог. Сматрао је да Свети Сава није могао да буде симбол града у коме слободно живе припадници разних народа и вероисповести. Предићев став је био да грб као симбол стоји непроменљиво и независно од прошлих и будућих времена и догађаја. У грб се, како је говорио, не сме унети ништа што је повремено, зависно од духовних струја и политичких расположења.
Према пропозицијама, на штиту који се завршава шиљком морали су националним бојама да буду представљени следећи елементи: зидине Београда са отвореном капијом у белој боји као симбол имена града, две реке као обележје исконске снаге Београда и римска лађа – тријера, знак старине Београда. По хералдичким законима, земљиште испод зидина је црвено као симбол крви, вечите патње и страдања Београда, небо плаво као знак вере у будућност, а река бела.
Првом наградом на конкурсу за грб Београда од 5.000 тадашњих динара награђен је познати српски сликар и графичар Ђорђе Андрејевић Кун.
Zamislite prvu nagradu dobio neskriveni komunista. Da li je u komunizmu mogao da dobije neko ko nije bio drug član? I danas takođe?
Свети Сава је баш неко ко треба да за нас озналава оно што није пролазно и одређено одређеним временом. Боља је личност Светог Саве од стерилне сиболике која тобож није временски одређена. Оно што је из прошлости, а има свевремену вредност и потенцијал треба истицати и не прихватати лажне аргументе да је то нешто везано за прошлост или можда да је ограничено само православним Србима (?!).