Пошто сам провео две и по године као свештеник у Дому за палијативну негу, имао сам прилику да будем присутан на преко 200 умирања (што не укључује многе којима сам присуствовао током година у редовној служби).
Док седите са неким ко умире коначно настаје граница преко које се не може прећи: сама смрт.
Могу да се молим за „исход душе из тела“ (свештеничка молитва која се обавља у часу умирања у православљу), а могу да се молим и чак и осетим заштиту светих и упокојених.
Христос је рекао својим ученицима: „Још мало сам с вама, па идем к Ономе који ме посла. Тражићете ме, и нећете ме наћи; и где сам ја, тамо не можете доћи. Тада Јудејци рекоше међу собом: Куда ће да иде, да га нећемо наћи?„
Христос је био тамо где ми нисмо и ушао тамо где ми још не можемо. Искуство смрти и граница коју она представља, такође скрива од нас стварност коју можемо спознати само вером. И, према Светом писму, ту је уједно и највећи повод за страх.
„А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола/ И да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање.“ (Јеврејима 2:14-15).
Понекад мислим да се већина страхова заиста односи на смрт на неком нивоу. Губитак моћи над сопственим животима за који често замишљамо да је истинит током наших здравих година. Признавање ове немоћи је неизбежно оно што нас зауставља и изазива страх.
Имао сам рођаку, годину дана старију од мене. Дијагностикован јој је реуматоидни артритис у детињству (веома вирулентни облик болести) када је имала само десет година. Лети сам одлазио и остајао недељу или две са њеном породицом у близини планина Јужне Каролине да бих јој правио друштво. Стекли смо блискост за коју се чинило да никада није нестала током година. Била је међу најпоштенијим људима које сам икада познавао. Сећам се да сам разговарао са њом месецима пре него што је умрла (постајало је очигледно да је то случај), обоје смо били у четрдесетим.
У разговору се појавила тема вере, Бога, неба итд. Са великом нежношћу је говорила о Богу. Сећам се да сам је питао: „Како то да си била у боловима и практично осакаћена већ 35 година, а опет с толико љубави говориш о Богу?“ Њен одговор је био веома просветљујући.
„Нисам се увек тако осећала према Богу“, рекла је. „Било је дана када бих се ујутро пробудила и проклињала Бога.“ Али онда се њен глас стишао и она је кротко додала: „То је било пре него што сам сазнала да је добар.“ То је међу највећим исповедањима вере које сам чуо.
Да бисмо стајали на граници живота и смрти и стајали без страха, морамо знати да постоји добар Бог. У Хроникама Нарније К.С. Левиса неко каже за Аслана: „Он није питом лав, али је добар.„
У овоме је страх од смрти: да доброта на крају не побеђује. Зато верујем да је крајње неопходно у проповеди Јеванђеља да се људи изнова и изнова подсећају: „Он је добар Бог и човекољубив“ (речи традиционалног православног отпуста).
Само у Христу, коначно, имамо савршену слику савршеног Бога и на основу тог откривења можемо рећи: „Он је добар“.
Радујем се тој доброти и молим се да сазнам више сваким даном док путујемо до Васкрсења и даље.
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/glory2godforallthings/2007/03/27/the-boundary-of-death/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 28.06.2022.
