Гордан Чампар: Сијено

Ни сан на очи ни зора на врата, ноћ дуга к’о година. Риче стока, гладна, нестало сијена већ поодавно, јуче им задње струке талине положили. Отац тих као да не дише, с времена на вријеме зашкрипи кревет под њим па сам макар сигуран да је жив. Чекамо освит да идемо по нарамак сијена, крчми сеоски домаћин, на товар,да спасимо живо бар на неки дан.

Свану, не баш ал’ ће брзо. Устајемо, без ријечи к’о војници на узбуну. Залогај у шаке, коноп пр’о рамена, далек је пут.

Шкрипи покорица под опанком, дах се леди чим изађе вани. Газимо. Палац на нози, што је пробио рупу на чарапи коју је мајка неколико пута ушивала али меканим бодом да ме не жуља, већ не осјећам. Боље да је притегла.

Отац корак напријед па макар пола назад, нешто му се не иде, чини ми се има неки предосјећај. Стигосмо међу првима мада се убрзо појавише и други са свих страна, имаше их подоста.

Ето и домаћина, некако ми се чини огроман, много већи него када сам га прије срет’о, са њим још један он ми се учиње нешто мањи.

-Ко има паре, на ову страну а ови други тамо, па ако остане, видјећемо, пресуди нам одма’.

Бројимо сваки товар к’о да је сијено наше у нади да ће остати бар мало оног љутог, при дну. Не остаде, чак неко лишће са подине оде под сијено. Зла зима, натјерала људе, нит’ питају, нити га бирају.

-Ајмо,

проциједи кроз зубе али очигледно ни сам незнајући куда, кући нијесмо имали рашта празнијех конопа.

Заборавих на палац, забоље ме душа. Стиснуо зубе страх ме да их не поломи,очи му се скупиле а бијесом растјерује страх из њих.

Дан се већ отео, прошло подне, видим да се запутио негдје, ваљда има у глави гдје би могли без новца, задужити спас.

Шкрипа капије пробуди керове, залајаше к’о на дивљач. Изађе домаћин, распојасан а за њим и мирис куванога меса.

-Сијена има, само да ручамо,

одбруси и замаче унутра.

Не имадосмо времена појаснити да бих хтјели на удугу , да нас мало причека. Чекали смо пуних сат времена, таман да у мислима ручам заједно са њима, постављајући себи питање, шта ли је на софри, по мирису би се рекло купус, ал’ са доста меса.

Смилова се напокон вријеме, он није хтио чим чу да је вересија, к’о попарен се одгица у кућу. Ништа од сијена али смо се надали један читави сат и ја успут размрдах замрзле ноздрве.

Е, сад корак баш не иде никако, све смо ближи празним јаслима и кравама што нас риком призивају.

-Добар дан, је сте ли се смрзли,

назвала је старица испред малене кућице.

-Јесмо вала са свакоје стране,

не сакривајући јаде одговори отац.

-Које добро, побогу?

К’о да ју је сам Бог послао, да макар врати вјеру у људе, да постоји неко да на молитву личи.

Објасни јој стари више се и не трудећи да буде увјерљив, без новца се тешко прича.

-Аман, ја помислих нека невоља, ајде у кућу да се окријепите.

Улазимо, невољно, али да макар касније дођемо кући. На округлој софри стајао је свјеже печен хљеб, покрај њега груда сира, бјеше мало жут. Посједали да ручају, замириса и туршија. Одбијању није било мјеста и кувана ракија уз то.

-Ево ти стожина иза куће, узми колико ти треба и плати кад будеш могао, поштени сте ви људи. Стока није чељад па да мо’ш објаснит’ да се нема.

Отац зинуо у чуду, не умије наћи неку ријеч да бар нешто каже.

Увезасмо два нарамка, онако осредња, али за спас и превише. Врати нам се корак, стока престаде да блеји као да је осјетила да смо близу и конопи да нијесу празни.

Огрну нас густа тмина, заспасмо к’о заклани. Не чује се кревет, провјеравам је ли жив.

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД