Сијено пламти, штала догоријева а од куће само димњак пркоси невољи. Ноздрве пуне гара, душу не могу ни да нађем, скупила се, јеца. Очи се напрежу да запамте, слику. Чујем гласове што се Богу обраћају а њега нема нешто је заузет.
Видим џелата на огради и он гледа, памти. Него му, очи нијесу крваве, чини ми се, да опроштај тражи. Не, без очију крвавијех , тај је џелат у пролазу, само свратио муштулук да узме или да се наслади. Мјери ораницу, броји спратове. Узалуд, ватра их пребројала прије њега.
Некако се очи угасиле, не зна шта ће , да ли да ликује или саосјећа. И он са нарамком, велићине као и мој. У приколици нешто јада, скоро да смо могли размијенити, да не претоварамо. Он закаснио а ја журим, мада незнам куда.
Дим, мути слику, да уз све друго и то буде нејасно. Једино видљиво и без пламена, стара мала кућа, покривена шиндром, на креденцу још по нека дуња чами, завјесе се од панаме размакле таман толико, као да је неко на прозору, машу.
Видим и он је гледа, другачијим погледом. Повремено погледујући у мене, трепће и ћути.
Јагодица му се у грлу помамила, горе, доље, хоће, чини ми се да искочи. Питам се шта је то заустио да каже. Да пита куда ћу или каже одакле је он дошао. Шта је њега натјерало, је ли димњак и њему остао да штрчи, какви ли су њему мусафири били.
– Нећу без ‘алала, најзад проговори.
– Нека ти је халал, чујем себе како одговарам.
Климну главом, понамјести ћулаф, склони поглед у страну и опет зашуће.
Помажем старој мајци да се попне на приколицу од трактора, гђе су се остали већ попели, нашли мјесто као у позоришту и гледају призор. Она зури, пригрће вунено војничко ћебе, покрива стара крста.
Трактор од прве упали, то му се није дешавало одавно, увијек сам га морао при страни паркирати да не би гурали. Од страха или да не прави додатну муку, која у овом тренутку уз све ове и не би’ била тако велика. Отворим капију вратим се до волана а она се сама затворила, jа опет, она исто, ја опет, она тврдоглава. Он приђе и придржа док ја не изађох, једном руком на капији а другом у ваздуху као да не зна шта ће са њом, али не махну.
Успут убрах неколико клипова недозрелог кукуруза, да направимо печењак, нијесмо га пробали ове године, навикла ђеца, па ја због њих. Осврћем се , као да крадем. Он аминује чак ми се чини као да говори, да узмем слободно к’о да је моје.
Улазимо у колону. Никада толико нијесмо личили једни на друге. Тишина је говорила у име нас. Свађали су се ноћ и дан. Мјесец се никада није појавио тако рано, да обасја пут, ваљда.
С’ времена на вријеме, звуке звона са оближње цркве, прекидала је молитва имама из села уз ријеку.
Ишли смо, један за другим , само што нико од нас није знао куда.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
