Док гледам
с ливада мојих
плаветно Косово
поглед ми упија векове
Тад… ноге су корени
што метох свéти држе
А руке
за Небо се хватају
Молитву да пруже
Душа божуром замирише
Време стане
И све ране
страдалника косовских
у мени прокрваре
И у сузу источе
Малу а тешку
Претешку
Не може је понети стих
Да није корена
и Неба…
пала бих

 

 

 

Помен за 17.03 2004.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име