Немој да се трудиш
да упамтиш ко је рекао:
– Оставимо разум
његовој надменој пометености.
Кћери моја, праштај и љуби.
Без покајања и опроштаја
остаћеш духовно незапочета,
завршићеш душевно запретена.
Ако будеш тужна,
исплачи се испод звоника.
Срцe ћеш испунити светлошћу,
а очи рукохватом поверења.
Ако ли се пољуљаш,
кћери моја,
допусти да ти Бог придржи стопала
носећи те на свом длану.
Заклони свој ум
старозаветним корицама,
разуму не дозволи
да празнотвори.
Речи посађуј даље од туђих међа,
нека их надгласају младе пахуље,
нека их расцвета први зрак светла,
нек’ расту попут ситог новорођенчета.
Отровне су псовке, кћери,
а, јарост ће ти изборати лице.
Материца од доколице трули,
од гордости испадају зуби.
Само љуби и праштај,
кћери моја. Не огледај се.
Да у зеницама својим не би
голема била што си опростила.