– Ти ћеш дојити, рече јој Бог.
И Мајка задоји Kћер.
– Боже, подари Јој баршун-глас. И бакарну влас.
Учини Бог по хтењу.
– Нек ми Jе, Боже, нико не куди. Нек Jе зажуди.
И би тако.
– Oна би рекама да ходи, Оче. И латицама да броди.
Испуни Бог и ту жељу.
– Господе, за скуте ме више не држи. Плеше по врелом угљевљу, своје табане пржи.
Свевишњи посла летњи пљусак. Од опекотина би бржи.
– Боже – проговори Кћер још увек задихана – молим Tи се, дај ми дом саздан од рубина и на обе ми дојке стави по сина.
Бог остаде нем, очаран Њеном лепотом отвореном попут крина.
