Нана ми је причала да је уз Бога и мога оца,
и св. Димитрије заслужан што постојим.
Зато му дуже од пола века,
сваку заветину са кротком радошћу бројим.
Малени Чедомир,
са именом дужим од година сопствених,
дисаше и недисаше
у колу суђаја, мрклих и ћутљивих.
Није отварао очи.
Није проговарао већ дан трећи.
Мајка му Ветка само дотеже футу
и истрча у ноћ, промрзлу наду бодрећи.
Подучила ју је та баба
што је умела да баје.
Послушно мајка све за чедо чини:
икону св. Димитрија целива, не престаје.
Упалила је кандило,
у цркву однела погачу,
сто земних поклона учинила:
– Господе, помилуј, милостиви помагачу.
Освану Митровдан.
Сретоше се јутарње сунце и дечаково одшкринуто око.
– Вратиja си му живот у душиче… –
прошапута мајка, гледајући неког тамо високо.
Све ми је тако причала нана,
по десети и стоти пут.
– Хоће ли дечак преживети,
стрепела сам, привијајући се уз нанин скут.
Дрхтурави сам била прут, док нана прича,
сваки, сваки пут, као да дечак, после,
одрастао није, у оца ми мога чијим именом
данас и мој син образ мије.
Из збирке СУД
Издавачи: УКС и АС Оглас, 2022
