Боле ме ране твоје, кућо.
Боли ме сваки твој мрак, и зјап.
Гуше ме твоје урушене фасаде.
Море ме руине.
Шут мој, ген је твој.
Издишеш дедовину, ропћеш кућо.
Не узвраћаш ни прагом, ни плугом,
залогају мој, и гутљају.
Клечиш понижено под брдом,
напуштено те тело пече,
штала шкрипи, оџаци звече.
Питаш ме, што не осујетих твоју самоћу?
Тебе кривим, кућо.
За кандило што чами иза шпорета на ложење,
за икону на којој се не препознаје светац,
за причешћа којима ме ниси
довољно пута понудила.
Тебе кривим, кућо.
