Гордана Влајић: НОШЕЊЕ ОЧЕВА У ЋЕБАДИМА

– Донесите оца у ћебету, где је проблем, рекла је жена у белом мантилу. Чланица Комисије за категоризацију и/или вештачење о природи и тежини болести или повреде, докторка која је једна од чланова “преког суда” који аминује ко ће и колико добити на име Додатка за помоћ и негу другог лица (познатији као Додатак за туђу негу).

И треба да постоји Комисија. Огадили се неки људи. Хоће да преваре, да се направе болеснијим него што јесу. Зато је потребно мишљење Комисије. Разумем ја то.
Мој отац је након можданог удара остао непокретан. Све стоји у налазима, отпусним листама, потписано, оверено, испечатирано… Па ипак, Комисија, непоткупљива, неподмитљива, немилосрдна… тражи да оца доведем (?!) на преглем. Да би добио новчани износ за туђу негу и помоћ, Комисија мора да га – провери. Кажу, немају аутомобиле да би га они довезли или обишли. Кажу, служба хитне помоћи се тиме не бави, јер би довозећи неког болесника на комисијски преглед, пропустили превоз хитних случајева, јер не постоји довољан број кола хитне помоћи. Све тако кажу. И у праву су. Разумем их.

Па, шта да урадим, питам очајна.
Питају ме: – Имате ли ауто? (Имам, кажем.) – Па довезите га. (Али, госпођо, како да га донесем од кола до вас? Имате ли бар носила? Он лежи, потпуно је непокретан, забога.) – Нека неко крене са вама. Донесите га у ћебету.
И тако сам донела тату у ћебету. Помогли су ми мама, син и стриц. Покој му души.

Надам се да мој, тада осамдесетогодишњи отац, пензионер, иначе магистар пољопривредних наука, већ увелико није био свестан „ћебовања на медицински начин“. Да је мислио да је у дворишту куће коју је својим рукама правио и да се љуљушка, онако… у мрежи, разапетој између две леске. И надам се да његов поглед, док је вирио из ћебета, поглед који никада нећу заборавити, није био ни преплашен, ни тужан, већ више онако… тумарав, по неким узбудљивим успоменама.
Тог марта, кости су ми се испуниле страхом. Препала сам се да ова држава умире. Да се дави у сопственом безумљу. И сви ми са њом. За државу у којој своје онемоћале суграђане носе у ћебадима на комисијске лекарске прегледе – нема ни садашњости, ни будућности.

Огорчено сам се упустила у пребројавање непокретних и болесних у свом граду. Телефонирала, сурфовала, распитивала се и бележила у мери у којој сам наилазила на “отворена врата”. Онда сам одустала од истраживања и припомогла се логиком. Добро: нека година има 244 радних дана. И нека је сваки десети становник мога града – непокретан (што је, јашта, немогуће!), са само једним службеним аутомобилом и са две комисије које би обилазиле непокретне суграђане у две смене и то ненапорним темпом од пет обиласка (пет болесника) за 8 сати рада – све дијагнозе би биле проверене и сви непокретни болесници прегледани. А да и не говорим о најјефтинијој и најбржој “варијанти” – о набавци носила за пренос болесника од аутомобиле до ординације.

Али, то је у Србији немогуће реализовати.
Најпре зато што се тога неко треба сетити. Да би се неко сетио, треба о томе да размишља. А у Србији власт предуго не размишља ни о садашњости, ни о будућности ове земље. Мислим на оне који би то требало да раде на интензивном и свакодневном нивоу.
Јер.

Рецимо, не дај Боже, да отац неког нашег министра доживи мождани удар. Сигурно, али сигурно му нико неће рећи: – Е, донеси чалета у чебету.
Српски политичари (нека опросте изузеци који потврђују правило) већ дуже од пола века размишљају искључиво у презенту, у првом лицу једнине: – Ја и сада.
Зато сам престрављена да ћемо нестати са лица земље.

Текст је написан маја месеца, 2014. године. Данас је 3. децембар, 2023. И да би прича остала актуелн, није требало променити ни слово. Осим што бих додала још и ово: пре пет година, захваљујући пријатељима из иностранства и њиховим донацијама успела сам да набавим пет комада болничких колица за панчевачку болницу. Након неких шест месеци сазнала сам да су – нестала. Из болнице.

Тешко је замислити нешто морално црње…