Ти знаш.
Откад научих да жудим,
више сам се плашила мимоилажења него смрти.
Познајем живе људе који то нису.
Без одраза на туђим зубима
не слуте несопственост ни лепоту.
Ти знаш.
Кад год ми кажеш: – Лепа си,
изнова се заљубљујем.
Двадесет другачијих година
слушам како свираш
док остајеш млад.
У старости ћу ти штрикати топле чарапе.
Ти ћеш читати Раблеа покривен ћебетом,
ја ћу ти ножним прстима чваркати јаја.
Та ће соба имати велике прозоре
да бих погледавала потоња недостајања:
небо под којим пртиш стазу чистећи снег.
Ти знаш.
Испод видљивости која ме окружује,
чине ме неизмери твојих загрљаја.
Нисмо се мимоишли.
Ми и данас ћутимо чаврљање,
разабирајући узајамности.
Ти знаш.
Увек заплешем док свираш, вазда зачуђена
како остајеш млад.
