Шетајући тишином шумске стазе
зачуше пуцањ.
– Неко је гађао птицу, прошапутао је.
Она рече: – Плашим се.
Обгрливши је попут широког кашмирског крила,
око рамена и бледог лица,
упитао је:
– Зашто се плашиш кад ниси птица?
Охрабрена,
зашепурила се својом различитошћу:
– Не можеш са сигурношћу знати
да свако од нас
не личи на птића
или је неким делом фикус.
И пси и зумбули помало су људска бића.
Провукавши дуге вретенасте прсте
кроз бакарну буктињу својих праменова,
насмејала се:
– Гле, овде се завршавам ја, а почиње фазан.
Фризура ми се путем фазонирала.
Сви смо ми са оне стране завршетак,
а са ове – почетак.
Пуцањ! Неко је поново гађао птицу?
Она не стиже да изусти: – Плашим се.
Обгрливши је око рамена,
попут великог лешинарског крила,
питао ју је: – Којим би ме птичјим именом свила?
Нагнута над његово окрвављено тело,
поличивши на врапца, зацвркутала је смело:
– Због кришке нечовека у неком курјаку
отићи ћемо у другу шуму.
Отићи ћемо.
Отићи.
Ићи – ћи – ћију – ћи.
Ћију – ћи.
