Да ми је да ти једном
оперем кошуљу, белу,
памучну, наизглед обичну.
Да је потопим
у потоку или у лавору,
својим рукама
да је трљам и премећем,
да је гужвам, да је гњечим,
да је дижем и израњам,
да је цедим и увијам,
да је вадим, да је гладим.
Нек ме изгребе тканина
међу прстима,
нек ми истањи кожу,
углача дланове,
смежура јагодице,
нека ми поцепа нокте,
испуца шаке,
покида заноктице.
Да ми је да ти само једаред
овим рукама оперем кошуљу,
белу, памучну, наизглед обичну.
Па да је прострем и раширим у пролеће
међу гране процвале трешње
у свом дворишту.
Пробудила бих се пре сунца
да сањива станем у врата
и да посматрам
како те млади ветар
лелуја и ломи.
Како те преклапа па развија,
како те увија и савија,
како ти мирисе отима,
како нам груди надима,
и како те на мене носи.
Да ми је да ти оперем кошуљу.
Једном. Својим рукама.
Белу, памучну, наизглед обичну.
