Кроз окно мајским пљуском исплаканог прозора Џорџија бас компаније
који саобраћа између главног и другог једног града у области Кахети, долином Алазани, расањују се горе, разбокорена трава, сухозиди и крупни пси чипованих десних ушију.
Под кавкаском Краљицом којој је глава крунисана страхом и дивљењем житеља и посматрача и прекривена непрозирним велом магле који јој никада нико није скинуо… – лежи успутна варош Сигнахи која прихвата упорније туристе у наручје калдрмисаних улица углачаних босим табанима, кожним ђоновима, опанцима, цокулама, потковицама и гумама москвича (из чијег гепека данас расту перунике).
Посматрајући обзорје на чијим се поднебесним порубима разазнају (слухом, не оком) азербејџански, руски, турски, персијски и ини ушитци, Грузија подсећа на јастук пресвучен у хеклану вунену навлаку, личи на дречаву успомену са отомана смештеног уз топли зид крај огњишта. Тај би јастук обавезно узимао онај ко први уђе у кућу.
Неки за под главу, други да га ставе детету под тур, како би уста најмлађег госта досегла тањир са залогајима проје најпре умочене у јаје на врху хачапурија.
Јастук је једне године, мајчин брат, рвач који воли шуме, дошавши код бабе и опруживши се дуж старог отомана, ставио под унутрашњост колена. Уверавао је и бабу и обе своје старије сестре да га испупчене и по јастуку неравномерно разбацане кукичане и разнобојне „гомбице“ – лече. Клео се да му је тај јастук исцелио стару повреду задобијену онда када је успео да зажди од медведа, волео је да понавља.
У пуном трку, бежећи пред смрдљивим и врелим дахом те звери, грунувши на улазна врата бабине куће, саплео се о праг. Комшија Зураб је успео да навуче гвоздену резу пре него нахрупи животиња на коју је мајчин брат, онако прострт, јаучући упозоравао. Зурећи кроз прозорска окна низ која се сливала киша, медведа, међутим, нико од окупљене фамилије није видео.
– Бабушка, треба да продајеш ове јастуке. Обогатићемо се. Ово ти је плетена акупресура од чисте вуне. Излечићеш свет, да ја теби кажем.
– Њет, ја не буду продават. Ганкурнеба сесадлбелиа маколод тамлис митцемис схематвеваши, – одговорила му је тада баба, говорећи реченице делом на руском и делом на грузијском. И још једном је поновила, опет поделивши језике, да неће да прода ни један једини јастук, и да је исцељење могуће, само ако је лек дарован.
Како је то рекла, није прошло ни колико да се изрече колико, баба тога дана издахну.
Образи су јој били избраздани, као ледницима. Као лице било које жене која стоји на каљавој станици подкавказја док је син, муж, љубавник или брат посматра кроз окно пљуском исплаканог прозора Џорџија бас компаније који одлази.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име