Не могу да превалим преко уста
да су жене умно неоднегованије од мушкараца,
нити умем
ни на који начин
да оправдам њине грешке.
Јер зашто би уравнотежена жена тражила
да поред тога што се порађа,
да поред тога што доји,
да поред тога што крвари,
зашто би уравнотежена жена
тражила још…
Свом ћу човеку вечерас принети
ванилице,
посућу их прах шећером
којим ћу, прстохватом,
из два пута попахуљати свој деколте
којим ћу, за његове,
спремити и своје усне.
Умесила сам их јутрос
одмах по напуштању кревета,
који ћу вечерас пресвући
уштирканом и намирисаном
постељином
да би шуштаво клизила низ
драгоцености наших обриса.
Никада више нећу отићи на посао
који се зове канцеларија
са застарелим рачунарима и бучним колегама.
Није то напречац,
ја нисам брзоплета жена,
мада брзо плетем.
Свом ћу човеку
исплести топле чарапе
већ до прекосутра.
Јуче сам возила неосветљеним путем начињеним од немара и рупа,
враћајући се
са скупа
непамтљиво рогобатног назива
на којем се говорило о родној равноправности
у пословном окружењу,
а могло је и у баштенском.
Тема би звучала прихватљивије.
На пример:
”Роднопожељни називи дводомних биљних врста”.
Шта ако колико сутра Оне и Они
кроз недискриминишућу употребу језика
одлуче да постоје киви и кивка
како би се мушким и женским биљкама дала иста права услед чега ће
бити забележени бољи приноси,
па ћемо имати: хмељ и хмељку, гинка и гинку.
Моја дворишна корњача биће корњачан.
Ко сам ја да ометам еволуцију језика,
па ја одбијам да верујем да је човек настао од мајмуна.
Остаћу уз ванилице
јер сам неродноравноправнотељица
која не прихвата
да је језик осетљив
на новокомпонована словна саплитања.
Од оних сам које се грчевито држе за предрасуду
да је језик осетљив на укус ванилица и,
нарочито при врху, на со покупљену са ознојане коже.
Нећу да будем сведокиња
отварања болничког Одељења за породиљаре.
Правићу ванилице и исплешћу постељину,
чипкану и белу као Божићно јутро
