Лако је изговорити тешке речи:
непослушне усне
учине то без дозволе памети и срца,
па после гризу једну другу,
наизменично се правдајући и кајући
због нечега што ни мртве
не би превалиле преко себе.
А, тако је било лако.
Тешко је заборавити тешке речи,
време их не лечи, нити их ублажи,
оставља срцу и глави
да се договоре
шта је за заборав,
шта за памћење,
а они се по обичају свађају,
па речи одјекују
дуго након што су изговорене
и једнако звуче
као што су звучале.
Од тешких речи страдају
онај ко их изговори и онај ко их чује,
највише страда оно што пре тешких речи
није било тешко, већ лако, лепо и нежно.
Извини је нежна реч,
коју усне тешко изговарају,
јер би то значило да су криве,
да признају пораз,
да не стоје иза речи
које су постале тешке
након што су изговорене.
Извини је најтежа нежна реч,
понос закрпи усне,
нешто неважно постане важније од најважнијег,
речи су то, не може час овако, час онако.
