Не умем да одем од тебе.
Чак и када схватим да су те уморили дрхтаји,
остаћу још неко време, само да ти нешто кажем,
да ти дам ситницу за успомену,
да те подсетим на наш први, други, шести сусрет,
да те насмејем,
да кажем како бих морао отићи, али нећу због тебе,
јер ми се чини да си лепша крај мене,
да ти захвалим и да те изгрдим
што сам ти био драг.
Не умем да помирим
потребу да те имам и потребу да ме немаш.
Не разумем разум.
Петља се у ствари које не разуме.
Срцу је лакше, лудост му је оправдање.
Зато, ваљда, станује код мене.
Мој одлазак трајаће вечно, ако ме не отераш.
Одглуми равнодушност, избледи образе шминком,
скрени поглед ка незнанцу када се сретнемо,
реци да журиш, да ћемо се чути,
снађи се, жена си.
Лепо звучи „увек ћу те волети“, али то чујем само ја.
Не смеш веровати да је могуће.
„Мила моја“ био је најгрубљи начин да те ословим,
ал’ не смеш ме због радозналости
пустити да останем,
јер нема краја мојој слаткоречивости.
Поређењем са анђелима бих те увредио,
па сам смислио милион нежности,
које морају остати заробљене у мени,
јер ако изговорим макар део, завешћу те.
Себе већ јесам.
Научи ме како да одем од тебе,
са собом ћу лако.
Од себе сам већ одвојен.
