Знам колико је сати кад ми годи мрзовоља,
кад се ником не правдам, кад ми нико не треба,
кад ми нико не ваља, кад се чудим да неком ваљам,
кад разговарам са кухињским апаратима
и кад ми је сасвим свеједно колико је сати.
Знам колико је сати кад нисам ни гладан, ни жедан,
кад бојкотујем кафу, јер нећу да је пијем сам,
кад размишљам да поново пропушим,
и размишљам да бих, по узору на тол’ки нормалан свет,
морао престати да размишљам.
Знам колико је сати кад не морам да погледам у сат
да бих знао да су казаљке безобразно склопљене
преко твојих очију, уз загонетно: погоди ко је.
Знам колико је сати кад једино тебе видим
и када жмурим и када зурим у плафон, под и зид,
што ме чуди, јер ниси најлепша на свету,
а ја сам увек волео најлепше на свету.
Знам колико је сати кад кукавица непрекидно кука
да нисам за тебе и да, ако те волим, треба да те заборавим,
а нит’ умем да те волим, нит’ умем да те заборавим.
Знам колико је сати, јер ништа у мени не куца,
време се заглавило, чека у мени да га сустигнеш,
да га заједно покренемо, надокнадимо и потрошимо.
