Не стављам заставе,
не знам ни једну која нема
флеке од крви.
Не волим овај електронски гето
око кога су разапели невидљиве жице.
Не волим кад на распродаји емпатије
поставе божићне сијалице…
Не волим пророке кад подмазују
пушчане цеви.
Не волим сва та испровоцирана осећања,
закључане светове беса,
бесне псе привида,
мукотрпне освете што зрију
у похвали Богу, испред олтара,
угарке који тињају по границама разума,
неоседлане праменове магле,
гиљотине сећања.
Не волим фаму о поштењу,
о људима препуним љубави,
најчешће према себи,
што личи на швајцарски сир
и кад љубав према другима гурају
у те шупљине.
Не волим да будем заморче
у алхемичарским експериментима моћи,
згрожени сведок експлозија,
чији су фитиљи горели дуго,
крај наших одлуталих мисли.
Не волим тектонске поремећаје сна
што ми свет поцепају на пола,
гурну на стазе без путоказа,
да бесциљно ходам
као ходочасник безнађа.
Не волим венце што сијају у мраку,
не носим их никоме или носим свима.
Поштовање онима што су исписали
свој део књиге о мртвима,
тешко је то штиво
и морам да читам између редова.
Мени само љубав остаје,
она ретка, љубав према другима.
Не дам да у њу населе
глинене голубове.
Ово више и није мрак.
Ово су побеснеле сенке безимене таме
тактички распоређене по нашим мислима.
Ал’ зар је икада било превише милости
у игри око престола?
nekazano.me
