Горан Вучковић: Антиномичност богословског језика према Владимиру Лоском

У савременој теологији, нарочито у првој половини 20. вијека, богословље Дионисија Псеудо-Ареопагита доживјело је својеврсни препород и актуализа- цију, нарочито његово апофатичко и катафатичко богословље које је најјасније изложено у дјелу Мистичка теологија. Овај препород нарочито дугујемо својевр- сном порасту интересовања за апофатичко богословље. Један од најзаслужнијих богослова за поновну актуализацију, али и афирмацију апофатичког богословља јесте Владимир Лоски. Управо је Дионисије Ареопагит био најдоминантнија фигура у раном периоду ствара- лаштва Лоског, а то ће остати током цијелог његовог живота. „Ареопагитова мисао представља за Лоског најчистији и најкохерентнији израз увида у ране патристичке текстове који се тиче познања Бога. Лоски је био брз и у томе да подвуче колико је Дионисијева синтеза христолошка, а не нео- платонистичка“.

Сједињење створеног и нествореног у Личности Христовој је темељ богословља а не неоплатонистичко разумијевање Једног. „Темељ овоме није неоплатонистичко разуме- вање Једног, него сједињење Створеног и Нествореног у Личности Христовој”. Дионисије наглашава два богословска пута: пут утврђивања или катафатичко (потврдно) богословље и пут одрицања апофатичко (одрично) богословље. „Први пут нас води ка извесном знању о Богу и није савршен. Други нас приводи потпуном незнању и јесте савршен, будући да једи- ни по својој природи одговара Неспознатљивом“.

„Разумевање теологије као апофатичке и антиномичне је, за Лоског, оно што одређује његову тројичну теологију, дакле, одређује његово разумевање ‘тројичних категорија’ као што су природа и ипостас“.
Владимир Лоски јасно одређује приоритет у односу теологије и епистимо- логије. Код њега „теологија даје основ епистимиологији“.
Апофатичка епистемиологија Лоског, одређује његово разумевање Божијег Тројичног Живота. За њега, познање Бога у смислу ‘сједињења’, тј. акта богочовјечанске заједнице, значи да метод теологије мора бити ‘антиномичан’. Лоски дефинише антиномичну теологију као афирмацију два контрадиктор- на принципа Божијег Бића. Богочовјечанска заједница значи да је истовре- мено Бог спознатљив и неспознатљив, транцендентан и иманентан, те да се природа Бога, по Лоском, најбоље може изразити као антиномично разли- ковање суштине и енергије. Божија суштина је оно што је трансцендентно и није спознатљиво, док човек партиципира у божанском животу кроз енергије Божије.
За Лоског, свако богословље је мистично пошто јавља тајну Бога која је дата Откривењем. Међутим, како Лоски даље закључује, „мистику често супрот- стављају богословљу као област која је недоступна познању, као неизрециву тајну, као скривену дубину, као нешто што се пре може доживети, неголи познати, као нешто што се предаје појединачном искуству, неголи било каквом опажању на- ших чула или нашег разума“.
Апофатичко богословље представља „срце“ богословља Владимира Лоског и кључ за разумијевање његовог богословског система, који не представља само једну грану догматике – гносеологију – него суштински однос према Богу, тј. апофатику која произлази из искуства заједнице, а не метод (бо- гословски и философски) заснован на претпоставци да се о нечему трансцен- дентном не може много рећи и да је зато неопходно притећи „негацији“ (по) знања. „Богочовечанска заједница је за Лоског центар свих теолошких дискур- са, а у свему централни значај има Оваплоћење“ (Папаниколау 2012, 34), догађај из ког богословље Истока црпи свој садржај (Лосскy 1978, 34), пошто је хрис- тологија полазна тачка за хришћанско разумијевање истине (Зизиоулас 1997, 67). За Лоског је „Откривење превасходно догађај богочовечанске заједнице, што је први услов за могућност спасења и обожења. Ако је смисао теологије да помогне у остварењу овог циља, она мора изразити антиномију богочовечанске заједнице“.
Лоски у свом апофатичком богословљу следи Дионисија Псеудо-Ареопагита и Светог Григорија Паламу и његово учење о енергијама. „Апофатичка не- спознатљивост Бога води ка молитвеном сагледавању, које рађа јединство. Трансцендентан у Својој суштини, Бог је иманентан у Својим енергијама“. Стога су два пута богопознања на тајанственом разли- ковању унутар самог Бога, између божанских енергија и суштине. Апофатизам је, по чврстом увјерењу Лоског, „основно обележје читаве бо- гословске традиције Источне Цркве“. Његово инсистирање на томе да је теологија суштински повезана са хришћанском мисти- ком је један од начина да се теологија сачува штетног утицаја либерализма. Ово, опет, наглашавање мистичности теологије има за циљ да се подвуче јасна разлика између хришћанске гносеологије и било које друге врсте знања. За разлику од свих хришћанских традиција, Православно хришћанство је најмање погођено теолошким либерализмом, а за то велику заслугу има и Лоски, који је држао да је „реализам богочовечанске заједнице срце и центар свих тео- лошких дискурса, тј. онога што се често разуме као познати православни кон- цепт теозиса или обожења“. „Супротстављеност оба пута богопознања, тј. одречног и потврдног богословља, за Дионисија је заснована на неизрецивом, али реалном разликовању неспознатљиве суштине (Божије) и от- кривајућих Божанствених енергија“.
Следујући Дионисија, Лоски апофатички пут поистовјећује са мистичким богословљем, које води ка „мистичком сједињењу са Богом, чија природа за нас остаје несазнатљива“.
Јер, Хришћанство није философска школа, која спекулише апстрактним појмовима, већ пре свега општење са живим Богом. Ето због чега су Оци Источне Цркве, верни апофатичком начелу богословља, и поред све философске културе и природне наклоности ка спекулативном мишљењу, успели да своју мисао задрже на прагу тајни и да Бога замене Његовим идолима.
Према Лоском, Бог је уистину познат као непознат. Међутим, оваква констатација се не може окарактерисати као агностицизам. Неспознатљивост Бога или немоћност нашег бића да изрази Тајну Бога, не значи агностицизам: „То познање свагда иде путем чији је основни циљ сједињење и обожење, а не знање“ (Лоски 2003, 41). „Лоски описује облик знања при сједињењу са Богом као не-знајуће. То није негација ни апофатичког, ни катафатичког обли- ка знања, нити је нека врста агностицизма. То је само потврда да и катафатичка и апофатичка теологија подразумевају неопходност сједињења с Богом. (…) Према томе, не би било тачно рећи да је катафатичка теологија једноставно прича о Божијој иманентности, а апофатичка о Његовој трансцендентности; принципи се не могу одвојити један од другог зато што је Бог симултано и иманентан и трансцендентан, увек и свуда присутан, увек и свуда одсутан“.

Апсолутни апофатизам западног типа (тј. theologia negativa) у дјелима Лоског је одбачена. Један од суштинских разлога јесте чињеница да о Божијој природи ништа не можемо знати, па је самим тим апофатизам, као такав, у потпуности прихватљив. Међутим, Лоски указује на догађај Оваплоћења Господа Исуса Христа, тј. на чињеницу да се Бог јавио (Емануил), да Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14), да се са Христом (Логосом) седињујемо у Тајни Евхаристије, што апофатизму даје светотајинску димензију, а то је искуствени апофатизам. Дакле, у апофатици је на првом мјесту лични однос Бога и човјека. Стога је богопознање „постало могуће у Цркви, Телу Христовом као јединству благодатног живота“.

Апофатички пут не спада само у област теолошке епистимологије, као област која је усредсређена на немогућност ријечи и говора о Богу, и прибјагавања негацији и одрицању. Наиме христологија нам свједочи антиномичност, не само на плану Христове богочовјечанске личности него и на плану Његове спаситељске дјелатности. Христова дјела су, не само за Јудеје, него чак и за Апостоле била антиномична. Антиномија је, према Лоском, „од суштинског значаја за теологију, јер је њена сврха да изрази јединство супротности трансцендентног и иманентног Бога“.

„Апофатички карактер, који је својствен источном богословљу, свој израз налази у мноштву образа које грчки оци предлажу нашем уму како би га узвели ка зрењу дела које је извршио Христос, које је, уосталом, по речима апостола Павла, непостижно и за анђеле“.