На Ваведење 2001. године у манастиру Сланци крај Београда упокојио се схиархимандрит Стефан, каруљски подвижник који се на Светог Гори подвизавао 50 година. Доносимо успомене оца Гаврила лепавинског на каруљског пустињака.
Мени се чини да је он био јуродив, иако неки кажу да је био у прелести.
Отац Стефан је за време рата био у Жичи, где га је у ђакона рукоположио Владика Николај (Велимировић).
Једном, пред сам крај рата, комунисти га поведоше на стрељање.
Он скочи у јаругу и побеже им.
Због таквих „заслуга“, због везе са владиком Николајем, српски Престолонаследник га је много поштовао. Они су се дописивали и ја сам лично видео његово писмо упућено оцу Стефану.
Отац Стефан је био човек невероватне физичке снаге!
Он је могао да са мора, по кривудавој стази, довлачи брвна тежине свако по 150 килограма.
Служио је Литургију свакодневно, и, по правилу, сам – што, како већ знате, по канонима није предвиђено.
Зато су га много осуђивали.
Вадећи честице на проскомидији, отац Стефан је помињао многа имена.
Ја сам му доносио спискове, а онда би ме он кроз годину или две дана знао да пита: „А како је овај, а како је онај?“
Ја сам већ и заборавио чије име сам му написао, али, ето, он се стално молио за њих.
Хиљаду имена је помињао свакога дана!
Једном ми рече: „Божанствена Литургија је тако велики чин! Када бих знао да ће последња Литургија на земљи бити одслужена у Јужној Америци, овог тренутка бих, да бих био на Светој Литургији, тамо пешке кренуо. Јер, Литургија је – све. Она држи цео свет“.
Јадиковао је отац како је наш свет пао и како је благодат ишчезла чак и са Свете Горе: „Једном устанем ноћу да читам правило пред Свету Литургију. А тамо, иза гребена – месец, слично као сада. Видим, подиже се благодат“, – отац показује рукама, – „и, оде… Само је још мало…овде, на Каруљи остало“.
Једном му се у малом храму Светога Саве Српског (кога је сам саградио), јавио Свети Сава, похвалио га и рекао: „Стефане, ми те чекамо. Ти ћеш нам доћи пре него што мислиш“.
Отац Стефан поче да се присећа: „Тако ми је било лепо. А онда сам се пробудио и почео да размишљам: Шта значи „раније него што сам ја мислио“? Ја сам рачунао да ћу да живим још 30 година. А шта значи – раније? Петнаест? Али, то је тако много, тако много! Читавих петнаест година још да живим!“
Хранио је сенице и друге мале птичице.
Он их позове: „Ћију- ћију! Ћију-Ћију!“, и оне слећу на њега и стају му на руку.
То је много узнемиравало сивог мачка који се онда оглашавао: „Мјау-мјау! Мјау-мјау!“
Ипак, на птице ни једном није насрнуо!
Те сцене сам видео много пута седећи тихо, у прикрајку.
ИЗВОР: http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6634
Објављено: На Ваведење 2022.
