Ово је необична прича о човеку који је победио вољу судбине и испунио све своје снове, ношен силном вером и истрајношћу!
Прича Глена Kанингема је можда стара,и сакривена под прашином заборава, али је зато сигурно једна од најинспиративнијих у историји спорта, у чијој су сржи храброст, нада и безусловна вера.
Славни атлетичар харао је тркачким стазама 30-их година 20. века, а остао је упамћен као најбољи амерички дугопругаш свих времена, олимпијски вицешампион и светски рекордер на 1500 и 800 метара. На чувеном „Медисон сквер гардену“ извојевао је тријумф на 21 од 31 трка на којима је учествовао. Био је један од првих тркача који је запретио да деоницу од 1500 метара претрчи за мање од четири минуте. Резултати ипак не могу да дочарају најважније – исти тај младић који је пожњео силне успехе и уписао у се у атлетске величине и најбоље тркаче на дуге стазе у историји, годинама је у детињству био непокретан, а ноге су му у једној несрећи биле уништене.
Породица Kанингем 4. августа 1909. у Аталанти у Kанзасу постала је богатија за једног члана – на свет је дошао мали Глен. У кризним годинама уочи и после Првог светског рата није било необично да дечица од свега шест, седам година већ зарађују за живот и на тај начин помажу породици. Тако је Глен већ од седме година заједно са старијим братом Флојдом имао „посао” – њихов задатак је био да се свако јутро у локалној школи појаве пре свих, потпале пећ и загреју просторију за професоре и остале ђаке.
Месецима су два дечака марљиво и стрпљиво палили стару, гвоздену пећ, и нико није мислио да је то ризично задужење. Међутим, једног зимског јутра, у старој, трошној кући која је представљала школу, избио је пожар, јер је неко у пећ уместо керозина ставио бензин. Док је помоћ стигла, 13-годишњи Флојд већ се угушио у пламену, док су Глена извукли из ватре онесвешћеног, више мртвог него живог. Тада слабашни осмогодишњак данима је након несреће био у несвесном стању, а доњи део тела био му је потпуно разорен, толико да су лекари са сигурношћу тврдили да више никада неће моћи да устане из инвалидских колица, чак су предлагали ампутацију обе ноге.
Годинама касније амерички атлетичар испричао је како је неколико пута у ретким тренуцима свести начуо разговор лекара са његовом мајком у коме су тврдили да ће највероватније изгубити битку са животом, и да је тако можда и боље него да проведе живот као богаљ, потпуно непокретан од струка па надоле. Глен је чак и тада, у том полусвесном стању, чврсто одлучио да се неће предати, да ће преживети и да ће ходати – поново ће ходати! И заиста, упркос песимистичним прогнозама, он се опоравио и преживео, али су му, нажалост, доњи екстремитети били „разорени“ – месо колена и потколенице било је изједено у пламену, а спржена десна нога постала је краћа од леве. Лекари су саветовали да свакодневно масира и истеже ноге како би бар вратио осећај у њих, али и припремили су Kанингемове да ће сан о томе да Глен поново прохода вероватно заувек остати само сан!
– Временом ми се осећај вратио, али било који покрет изазивао је лудачку бол. Посебно када ми је отац протезао ноге. Сећам се, када би се он уморио од масирања, мајка би наставила, а када ни она више не би могла, ја бих сам то радио – рекао је једном приликом чувени амерички репрезентативац.
Силовита жеља и велика вера да ће поново ходати нису напуштала Глена који је имао само једну визију – да својим ногама врати живот! Ни две године од инцидента, он се одмарао у башти на пролећном сунцу, као по обичају у својим колицима. Наједном, бацио се из колица, почећи да пузи и да се бацака по трави, вукући ноге за собом, одлучан да дође до ограде која је уоквиривала имање. Оно што је десетогодишњи дечачић намерио, успело је – самим чудим усправио се и стао на ноге придржавајући се за ограду. Тако су започели његови свакодневни напори – није било тренутка да не вежба и придржавајући се уз ту ограду, учи поново да хода. У периоду од наредних неколико месеци на запрепашћење свих лекара и околине за Глен је заиста поново ходао. И не само то – он је трчао. Трчао је као газела, можда не глатко и без напора као остали, али брже од свих!
– Умело је ђаволски да боли док ходам, али док сам трчао ништа нисам осећао. Зато сам стално трчао, трчао до изнемоглости. То је било једино што сам радио – испричао је Kанингем.
Са 12 година био је најбржи у конкуренцији својих вршњака. У гиманзији је поставио национални рекорд претрчавши 1500 метара за четири и по минута, што је тада било готово непојмљиво. На факултету се придружио атлетском тиму у коме му није било равног. Многи нису веровали у њега, морао је сатима пре трке да се загрева и ради вежбе за ноге, како би убрзао циркулацију, али су истрајност и упорност „радиле“ за њега и он је постао део америчке олимпијске селекције. Учествовао је на Олимпијским играма 1932. у Лос Анђелесу и заузео је четврто место у трци на 1500 метара. На следећој Олимпијади у Берлину 1936. у истој трци освојио је сребрну медаљу. Добио је 1933. почасно одликовање за разна достигнућа у трчању на средњим пругама и тада су га прозвали „Гвоздени човек из Kанзаса“. Светски рекорд у трци на 1500 метара на отвореном оборио је 1934, али планетарни рекордер постао је и 1936. у деоници на 800м. При крају каријере, 1938. поставио је још један светски рекорд – на 1500 метара у дворани.
Новчане награде које је пожњео као најбољи на тркама и елитним такмичењима, Глен је уложио у два салаша – није волео луксузан живот. У годинама које ће уследити развео се од супруге Маргарет, али је љубав и срећу пронашао са Рут, која је подигла његове две кћеркице из првог брака и родила му још десеторо деце. Након пензионисања, Глен је служио у америчкој морнарици, потом је на колеџу предавао мотивацију и психичку едукацију, да би се у познијим годинама заједно са Рут посветио вођењу дома за проблематичну децу и тинејџере на свом имању.
– Kроз нашу кућу прошло је скоро 10.000 младих. Често нас је у једном тренутку живело више од 80 под истим кровом. Шта је био рецепт за ту проблематичну децу? Само стрпљење и толеранција – рекао је новинарима једном приликом некадашњи светски рекордер.
Велики, ненадмашни Глен Kанингем, човек који је пркосно животу показао да се може и немогуће, ако у себи имаш воље и смелости за то, преминуо је 1988. године, оставивиши у аманет „крилатицу” која га је „гурала” напред када је било најтеже:
– Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не посустају, ходају и не умарају се!
backapalankavesti