Пре него што почнемо да обрађујемо тему поменуту у наслову, налазимо за сходно да назначимо наш методски приступ, посебно у коришћењу помоћног материјала. Трудићемо се да избегнемо лична тумачења, која би имала за последицу површно испитивање историјских података. Морали смо да истакнемо ову примедбу зато што, на несрећу, неколико аутора који су радили на овој теми нису успели да избегну ову грешку.

Цариградски Символ вере сведочи нашу веру у „једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Без сумње, исправно схватање ова четири својства чини кључни фактор за разумевање природе и значења ауторитета, заједнице и саборности у Цркви. Православни нису једини хришћани који признају четири члана цариградског Верују као изражавање карактера Цркве, али је, такође, очигледно да разумевање није исто код православних и других хришћана. Схватање својстава која има Црква, поменутих у Символу вере, представља concensis Patrum.

Пошто Православна црква сматра себе суштински идентичном са оном из првог миленијума, ово неминовно подразумева да поимање ауторитета такође одражава овај континуитет. Сигурно да су модели црквене управе делимично условљени
спољашним факторима, нпр. друштвеном средином. Међутим, ти фактори не утичу на основне дарове наше духовности. Ако је Исус Христос „глава Цркве“, исти јуче, данас и у векове (Јев. 13, 8), а пошто је обећао да ће бити са својим ученицима „у све дане до свршетка века“ (Мат. 28, 20), топравославни чврсто верују да јединство Цркве подразумева континуитет кроз историју.2 34 Још једна важна карактеристика православпих је вера у јединство Цркве на небу и на земљи. У источном хришћанству гледиште на Цркве је увек било одређено идејама углавном изложеним у Посланици Ефесцима, посебно 5, 27, где је Црква „без мрље и боре”.

О блиској заједници Цркве на небу и на земљи, Свети Симеон Солунски јасно каже: „Постоји само једна Црква горе и доле, одакле је Господ дошао нама, био међу нама и испунио своју мисију за нас”.’ Из тог разлога Црква је названа Света.

Џ.Н.Д. Кели пише: „Термин СВЕТА, главио својство Цркве, изражава уверење да еу хришћани изабрани народ Божји вођен Његовим Духом“. Неко може да помисли да овакав поглед не иде дово љно у прилог институционалног аспекта Цркве на Земљи, али ова примедба није прихватљива. Горе поменути став указује на то да Црква на Земљи није одвојен ентитет. Ова чињеница је истакнута у стихири на празник Педесетнице: „Свети Дух… утврђује целокупни састав Цркве“. Истина је да се до 16. века није могла чути расправа која се тиче онога што ми данас зовемо еклисиологија. Овај домен теологије је био систематски појачан у римокатолицизму као
реакција на протестантске погледе на природу и установу Цркве. Одсуство систематских расправа која се тичу вишестраних видова еклисиологије не значи да није било одређених погледа на ову тему. У ствари, светоотачка литература пружа довољно материјала на ову тему. Штавише, канонски ставови се често не могу разумети без постојања еклисиолошких предуслова који би били сматрани за очигледне. Због тога аутори древних канона нису сматрали за корисно да објашњавају рационалност својих закона; одатле би требало да се настави индукцијом. Коначно, морамо испитати древно хришћанство, али подаци морају бити критички интерпретирани.

Када говоримо о ауторитету у Цркви, требало би да назначимо два међусобно повезана предмета расправе, и то -природа и циљ ауторитета, и органи који су овлашћени да извршавају ову функцију. Испрва није било тешко, бар теоретски, дати одговор. Први raison d’etre је пажљиво протумачити и објаснити веру и норме етичког понашања које су преношене генерацијама од почетка хришћанства. Ауторитет се, такође, ослања на основне карактеристике црквеног поретка, зато што оне имају свој почетак још у апостолском времену. У главном току хришћанства ово питање природе и циља Цркве није озбиљно постављано све до 16. века.  Како било, овај одговор о предности није спречио постојање озбиљних размимоилажења која се тичу подесности одлука донесених у Цркви; а током историје проблем постаје све сложенији.

Од самог почетка искрсавају погрешна тумачења која се гичу личности и проповеди Исуса Христа; због тога је Црква требало да енергично реагује. Али, све у свему, разлике између званичног учења Цркве и јеретичких ставова биле су тако очигледне, да је било релативно лако пронаћи светлост праве Вере предвођен првим ученицима Господа. Штавише, правилно учење католичанске Цркве пажљиво је избегло спекулативна и хипотетичка присвајања. Овај став је доказан у начину изражавања древних символа који се односе на крштење. Да бисмо били сигурни, учење Цркве укључује норме понашања које се заснивају на Светом писму, нарочито новозаветним списима, наслеђеним од главног тока хришћанске мисли10, и на пракси Цркве, за коју се сматра да потиче од апостола. Претпоставка да је црквено учење индентично апостолској вери одувек се сматрала аксиоматском истином. Континуитет је јасно изражен у кондаку Светим Оцима; „Апостолска проповед и Светоотачка учења су успоставиле једну веру за Цркву. Обучена у одору истине, изаткана рајском теологијом велика је мистерија духовности коју она дефинише и прославља. Отуд су ауторитативни прогласи намеравали да афирмишу и учине јасним одређене трајне ставове црквеног учења, порицане или погрешио тумачене од неверника. Из тога следи да још од давнина до данашњих дана Црква избегава да доноси обавезујуће доктриналне одредбе. Дозволите да узгредно приметимо да је до краја средњег века римска столица следила иста начела. У ствари, структура догматских одлука извире из потребне нужности, а понекад сама идеја наилази на приговоре. На пример: Оци на Сабору у Ефесу 431. године нису сматрали за корисно да издају одредбу која осуђује несторијанство и потврђује довољност Никејског Символа вере.11 12 На почетку
на Сабору у Халкидону Оци нису дозволили озакоњење неке догматске одлуке, али је могуће да су се приклонили вољи императора Маркијана Било како било, избећи питање развоја доктрина у Цркви било би немогуће. У ствари, овај процес је почео још од после апостолског времена, а затим постајао још наглашенији док су се јављали проблеми у Цркви. Стање се још више компликовало са полемикама о Светој Тројици у 4. веку. Требало је пуно времена да се уклопе разне врсте лажних тумачења и верификује вера. Никада пре установљења званичног учења Црква није морала толико да се ослони на темељно истраживање рефлексивне теологије. Као што ћемо видети, касније је на овоме изникао веома оштар спор о врховном ауторитету, посебно саборских установа. У жељи да оповргну сумњиве аргументе својих непријатеља, православни су налазили уточиште на великој скали рефлексивне теологије; али се невољно кренуло овим путем. У вези са овим имамо важно сведочење Св. Иларија Понтијског, који каже: ‘Грешност јеретика и богохулника приморала нас је да предузмемо недопуштене радње, да се успињемо на неприступачне врхове, да причамо о неизрецивом, да тражимо забрањена објашњења.

Било би довољно да се испуњавамо дубинама Вере како је прописано, тј. да обожавамо Оца, поштујемо са Њим и Сина, и да будемо испуњени Духом Светим. Али ми смо принуђени да користимо скромне речи за неописиве мистерије. Погрешке других увукле су нас саме у исте те грешке. Ја случајно излажем људским језиком оно што би требало чувари у побожности наших душа”.

Просто тврдити да је појам доктриналног развоја био непознат у хришћанском свету до 19. века било би претерано. Ипак, ова идеја је генерално схваћена на ограничен начин. Као што каже Овен Чедвик: „(Црква) никада не прави нове чланове вере. Она само потврђује оно у шта је одувек веровала, јасно, свесно и непрекидно“.15 У 5. веку Св. Викентије (Вићентије) Лерински је увидео нужност доктриналног развоја, уколико овај није ограничен пољем формулације: „Уколико кажеш нешто изнова, то није ништа ново што говориш“. У старини је Свети Григорије Назијанзин дао мудро објашњење догме о Светом Духу“. Не би било мудро прогласити Божанство Светог Духа, док Синовљево још није званично успостављено“.

Сада морамо поставити следећа питања: Ко је у Цркви овлашћен да даје ауторитативне исказе уз поштовање према радимо на два питања која стоје у вези; наиме, које је значење поимања црквеног Пријема саборских одредби, и која је улога свештенства и народа у том процесу? Као што смо поменули, вођство епископа није, у принципу, спорно питање у црквеном Предању, и био би тежак посао поменути, уз ово поштовање, бројна сведочења написана у древној хришћанској литератури. Неоспорни докази прибављени су из lex orandi, у циљу епископског посвећивања, 19 и у литургијским текстовима. догматским, етичким, литургијским и административним питањима? Испрва одговор изгледа очигледан. Према црквеном Предању, одлуке о горепоменутим питањима потпадају под епископску надлежност, на основу Апостолског наслеђа. Али овај одговор мора бити пажљиво објашњен, јер Црква није само људска установа. Њен ауторитет долази од Бога, зато она не може бити самовољна, него мора одражавати вољу Божју. Такође би требало да испитамо питање сваке надлежности појединих епископа и саборских већања. Онда би требало да из прегледа различитих молитви посвећења могу се приметити следеће основне идеје: избор новог епископа је првенствено иницијатива која долази од Бога, због чега црквени поступак мора бити потврда овог божанског избора; све његове функције имају пастирску сврху; он је духовни вођа свог стада и, као такав, он је par exellance, служитељ Светих Тајни; он има исцелитељску дужност везивања и дрешења; он је званични учитељ своје Цркве; он би требало да води рачуна о видљивом руковођењу Цркве. На први поглед, ова овлашћења су велика, готово безгранична, али, у ствари,
овај положај захтева способности. Пре хитне потребе писаног Канонског Закона, ауторитет епископа је био ограничен са неколико фактора, укључујући традицију и обичаје његове локалне Цркве и саветодавну улогу свештенства. Поред тога,
у Црквеној заједници епископово учење мора да буде у складу са саборским regula fidei. Ова заједница вере и основних елемената Црквеног Права је повремено бележена од стране хришћанских путника. Најпознатији пример нам даје запис Аверкија Јераиољског, вероватно састављен крајем другог века. У очувању ове заједнице и јединства морамо поменути утицај главних патријаршијских Оголица. У току 4. и 5. века обликовање црквеног Писаног Права бележи процват саборских установа. У ствари, ово није била иновација. Прво сабрање епископа, забележено крајем другог века, расправљало је о прослави Ускрса. Мало пре тога, саветовање су монтанистичким учењем. У том случају, начин изражавања Јевсевија нам не дозвољава да са сигурношћу закључујемо о саставу ових састанака.

Штавише, од краја првог века помесне Цркве су одражавале односе разменама посланица. У трећем веку саборске установе су добро функционисале. Ови сабори су имали неколико предмета расправе, нпр. однос према јеретицима, помирење са палима (lapsi), свргнуће недостојних епископа (као Павла Антиохијског). Веома рано пројаве саборности су потврђене захтевом за учествовање неколико епископа у постављењу новог епископа. Ови изрази саборности су теолошки утемељени у Новом завету, посебно у Исусовим речима које се помињу у Матеју 18, 19-20: „Опет вам кажем, ако се два од вас сложе на Земљи у било којој ствари за коју узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима“. За правилно разумевање овог исказа веома је важно нагласити речи у моје име“. Дакле, Сабори нису тела која доносе одлуке на демократски начин, као што је то правило у грађанским скупштинама. Одлуке би требало доносити после одговарајућег разматрања, да би се препознала Воља Божја. Из овог разлога, древни Сабори нису оклевали да себе назову „светим“.

У црквеном Предању правила озакоњена или утврђена на редовним саборима поштована су као света и богонадахнута. Говорећи о Светим Оцима на Сабору у Никеји, Св. Кирило Александријски каже: „Они нису говорили сами од себе, него је то био Дух Бога Оца“. Доиста, није било довољно да Сабор, који год да је број епископа, назове себе светим и сведочи о обавезујућем карактеру својих одлука, већ то мора бити прихваћено као такво од православних. Питање Сабора заслужује пажњу, посебно зато што се често површно разматра. Православно предање никада није прихватило идеју о довољности спољашњих критеријума да одлучују о легитимности Сабора; посебно са поштовањем оних одлука које се, директно или индиректно, тичу учења. Међутим, историјски докази показују да спољни критеријуми нису за занемаривање.

 

 

 

Teološki pogledi

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име