Отац Порфирије је био мудрац нашег времена, са сведочанством о завршеном првом разреду основне школе. Био је проницљив педагог и образац духовног оца-саветника (старца).
Располагао је унутарњим богатством: оним које долази од „мудрости унутарњег учитеља“. Поседовао је целовиту личност – личност идеалног педагога, онако како се она оцртава и намеће као узор у историји педагогије.
Његова педагогија била је мистагогија, израз божанског ероса, доживљај божанске „лудости“. Његове речи биле су поетске и исцелитељске. У његовом учењу, реч и ћутање („савет ћутањем“) отварали су врата духовног пута који је богообразну људску душу водио од краткотрајног и привременог земаљског живота ка бесконачној бесмртности. Заједно са осталим савременим црквеним учитељима, старац Порфирије је до данашњег дана сачувао божанску педагогију у оном виду у којем је она формирана у окриљу исихастичког и филокалијског предања.
Веома рано у свом овоземаљском животу, он је започео „унутарње путовање“, односно путовање „пламтећег срца“. Тако је стекао унутарњи мир. Примио је благодатни дар да у молитвеној тишини срца може чути „неизговорену реч“ Светога Духа. На тај начин се приближио Богу, спознао је себе и разумео је друге. Његова педагошка реч била је „реч силе“, реч која је потицала из света ћутања.
Осим унутарњег мира, најважнија одлика његове личности било је свето смирење, које га је водило ка љубави Божјој, и које је приморало благодат Божју да се настани у њему. Тако је постао „заточеник Божји“ и преиспуњен Светим Духом. Христос је пресаздао све што је у њему. Као педагог, дакле, дејствовао је у светодуховској, односно агапијској и исцелитељској атмосфери.
Божанска љубав, као дар Божји који се даје онима који су „чистога срца“, представљала је силу која је управљала његовим животом. Његова света душа била је истанчана, осећајна, сензитивна, поетска… Увек је живео у области „сна“, летео је у бескрај, до звезда, до величанствених висина Божјих. Пре и изнад свега био је песник који је саосећао са свима и љубио све и сва. Љубио је Христа и људе. Као педагог, старац Порфирије је поседовао „љубеће“ и „милосриво срце“. Доживљавао је „опијеност“ љубављу Божјом и често је бивао узношен у светове „божанске лудости“. Тада би говорио: -Не могу вам то испричати. Разумете ли? Говорим само оно што је допуштено, ништа друго. Но, постоји и лудост… А, тамо, кад неко полуди, онда почне да говори…
Можда бисмо у оваквим приликама могли да наведемо објашњење које даје авва Исак Сирин: „Не могу да издржим да прећутим тајну, него постајем безуман ради користи браће.“
На лицима људи – својих ученика, свети старац је видео Бога, и тада би слабости њихових психичких стања – ако би их било – пригрлио са „лудом љубављу“ Божјом.
Често би ћутао, и тако, ћутећи, давао је савете.
Његова педагогија, укратко речено, била је педагогија „убруса“.
Из књиге – Свети Порфирије Кавскокаливит
