Без обзира да ли га памтите као Пика, Ђенку или Јаковљевића, Бора Тодоровић је сигурно глумац који је обeлежио ваше детињство и младост, а његове реплике се и даље са истим жаром цитирају.
Током каријере дуге скоро шест деценија, играо је у више од стотину филмова, тв серија и позоришних представа, а добитник је најзначајнијих глумачких награда: Награде “Павле Вуисић” и “Добричин прстен”.
Дорћолац, пасионирани навијач Партизана, на сцени и испред камере увек је давао све од себе. А када би камере стале, светла се угасила и публика напустила салу, иза маске је остајао само обичан човек, који је волео кафану и уживао у свим чарима боемског живота, смеху и љубави.
Боривоје Бора Тодоровић рођен је у учитељској породици, 5. новембра 1929. године. После губитка оца, породица Тодоровић се преселила у Аранђеловац, где симпатични Бора добија доживотни надимак – Чвока. Пред рат се поново селе у Београд, где током окупације ради као носач на Железничкој станици и тргује на црној берзи, како би издржавао породицу.
После рата почиње студије машинства, али убрзо одустаје и одлучује да студира глуму у класи код професора Јозе Лауренчића. Његов први позоришни ангажман био је у Београдском драмском позоришту, али убрзо одлази са сестром Миром Ступицом и њеним тадашњим супругом Бојаном Ступицом у Загреб где је четири године радио на сцени Хрватског народног казалишта (1957-1961.).
Kада се вратио у Београд играо је у Атељеу 212 до 1983. године, у коме се и најдуже задржао играјући у представама “Арсеник и старе чипке”, “Спровод”, “Kрмећи кас”, “Развојни пут Боре Шнајдера”, “Kапе доле”, “Друга врата лево”, “Мрак и шума густа”, “Псеће срце”, “Радован ИИИ”, “Маратонци трче почасни круг”, “Чудо у Шаргану”, “Аудијенција Вернисаж”, “Вештина”, “Повратак” (коју ће, у другој улози, касније играти и у Звездара театру). Од оснивања Звездара театра био је члан његове трупе.
Себе је описивао као скромног човека, иако су га многи сматрали тешким. Нимало није био мрзовољан. Себи је највише замерао брзоплетост и импулсивност у разговору, непромишљено изговорене речи због којих се касније кајао и које су му се касније светиле, али на сву срећу знао је да се извини и да процени речи које није требало да изговори. И он сам би се врло брзо одљутио и опростио. Није могао да са неким буде у затегнутом, непријатељском односу на дуже време.
Бора Тодоровић је волео кафану, и имао два или три омиљена места где је свакодневно одлазио. Из његовог боемског живота сећају се смеха, лепих другарстава и прича које су произашле из тог провода. Често је у кафани седео са Драганом Николићем и за њиховим столом увек је било смеха.
Његов највећи порок биле су цигарете. Стално их је остављао и враћао им се. Снимајући филм “Дом за вешање”, запалио је цигарету после 15 година. Наводно је било важно за тај лик да повуче само дим, два, али је он наставио следећих осам година. До краја свог живота покушавао је на све начине да заувек прекине, али узалуд.
Породица глумацa
О његовој сестри Мири Ступици не треба много да се прича. То је глумица која се рађа као реткост. Гледајући њу и сам је постао глумац. На сина Срђана гледао је као на свог доброг партнера, а тако је било и са сестром. Kада су се састајали, нису причали о глуми. Kада су снимали заједничке сцене, њихов приватни однос био је потиснут у други план.
Бора Тодоровић, великим делом утицао је на опредељење свог сина да се бави глумом. Пре него што је почео да глуми, Срђан је толико био пасиониран музиком да Бора није имао потребу да га подржава. Kада је дошао тренутак да се определи, навијао је из све снаге да одабере глуму, и као што се зна, није погрешио. Било му је веома драго, помагао му је око пријемног испита и био поносан на глуму свог сина, који је заиста постао сјајан глумац. Оно на шта је Бора нарочито поносан је различитост улога које Срђан игра и које никада не личе. У свакој је другачији, што се у глуми нарочито цени.
Бора Тодоровић, осим Срђана имао је још две ћерке Дану и Тару. Старија ћерка Дана је такође показивала велико интересовање за глуму, али се Бора на све начине потрудио да је одговори. Био је мишљења да је глума много ризичнија за жене, јер добијају много мање прилика и генерално постоји много мање женских улога.
Његова друга супруга Kеролин освојила га је својим квалитетима и толерантношћу, и лепо су се слагали. Веома му је било важно што га је прихватила онаквог какав је стварно био.
Филмске улоге које су га обележиле
Његова филмска слава није дошла одједном. У свету филма, Бора је шест година био почетник добијајући само споредне улоге. Kада су га камера и публика заволели, остварио је велики број значајних улога, препознатљивим по његовом озбиљном изразу лица чак и када су у питању комедије. Многе реплике ликова које је играо, данас су популарне и често се цитирају.
Играо је у врло различитим улогама, од пионира нове уметности филма и заговорника нових слобода у филму “Маратонци трче почасни круг”, комичног лопова и преваранта који преживљава ратне године у “Балкан експресу”, до вође “ромске мафије” у “Дому за вешање” и лика Луке Лабана у “Професионалцу” за коју је сматрао да му је најбоља улога у животу. Глумио је и у бројним телевизијским серијама, као што су Сиви дом, Дипломци, Цео живот за годину дана, Љубав, ах љубав, Рађање радног народа.
Преминуо је после компликација узрокованих можданим ударом, након рутинске операције слепог црева. У једном од последњих интервјуа који је дао, рекао је: “Живео сам и живим један леп и пун живот, успешан на сцени, а и приватно”.
011
