Miodrag Stojković (1964) je srpski istraživač iz oblasti genetike. U Beogradu je stekao diplomu Veterinarskog fakulteta 1990, a ubrzo odlazi u Hamburg i Minhen, gde doktorira 1996. iz oblasti embriologije. Kada je, u maju 2005, prvi u svetu, klonirao ljudski embrion u naučne svrhe, svrstavali su ga među pet najperspektivnijih naučnika u svetu. Vraća se u Srbiju i u Leskovcu otvara Specijalnu bolnicu za lečenje steriliteta. Član je Demokratske stranke od osnivanja, a u leto 2018. „precrtan je u prvom krugu“ izbora za članove Srpske akademije nauka i umetnosti. U avgustu 2019. ponovo ide iz Srbije i to obrazlaže rečima da je „odlazak na Harvard bio neminovan, Srbija je kao umorna starica“. U ovom ekskluzivnom intervjuu za „Stanje stvari“ on govori o sebi, nauci (u Srbiji) i genetici.

 Na početku nam recite nešto o svom odrastanju, gde ste odrasli i u kakvom okruženju?

Miodrag Stojković: Odrastao sam u Leskovcu, tu proveo jako lepo detinjstvo i mladost pohađajući osnovnu školu i srednju medicinsku, koje su imale vrlo pozitivan uticaj na moje opšte a kasnije stručno obrazovanje. U to vreme je Leskovac bio industrijski grad, grad međunarodnih sajmova, živ i dinamičan. Kao i sva deca – redovni odlasci u bioskop, sa roditeljima u pozorište, na rukometne utakmice prvoligaša Dubočice, a kao član orkestra Abrašević i šahovskog kluba išao sam na razna takmičenja. Škole su posedovale izvrsne biološke kabinete, otuda i ljubav prema biologiji, embriologiji, mikroskopima, ćelijama i genima.

 Napisali ste knjigu „Crničani“. Šta Vas je podstaklo da je pišete?

Miodrag Stojković: Svakog zimskog i letnjeg raspusta, ili koristeći priliku u vreme državnih praznika, odlazio sam u majčino selo Crničani, koje se nalazi na krajnjem jugu Makedonije, na samoj granici sa Grčkom. Tamo sam provodio najbezbrižnije dane pored deda Vlajka i mnogobrojne familije koja se tu, u vreme Kraljevine, doselila sa juga Srbije. Tu su živeli i Turci, Bugari, Grci, Makedonci, sve pomešano i šareno, isprepredeno balkanskom istorijom, legendama, pričama deda Vlajka… Ti dani su toliko bili srećni da sam sebi obećao da ću jednoga dana napisati knjigu koja će se zvati po selu ne bi li se nekako zahvalio tom vremenu i ljudima koji su me naučili koliko su porodica i poreklo važni za ceo život. Kasnije sam napisao i drugi roman „Eutanazija“ gde je opisano upravo to šta čovek gubi i dobija kada se odvoji od porodice, zemlje, jezika i porekla…

U srpskom jeziku reč „učitelj“ je kontradiktorna, jer učitelj Vas ne može naučiti. Koja je suštinska uloga učitelja i koji odlike treba da poseduje neko ko podučava mlađe naraštaje?

Miodrag Stojković: Treba da bude odličan motivator, da dečiju radoznalost usmeri u onom pravcu koje će dete lakše izvesti na pravi put. Meni je lično posebno drago što sam imao jednog takvog učitelja, tj. nastavnika biologije, koji je u meni probudio radoznalost za mikrokosmos ćelije. Ukratko, treba da bude dete kao deca koju podučava.

Tokom studija u Srbiji na tehničkim fakultetima ne obrađuju se teme iz psihologije i sociologije već je težište isključivo postavljeno na naučno-tehničko znanje. U kojoj meri su pojedinci, kad završe fakultet, spremni za rad imajući u vidu vrlo ograničeno obrazovanje u pravcu razumevanja sebe i društva u kome žive?

Miodrag Stojković: Moje iskustvo je da su naši mladi ljudi spremni na naporni rad ako im damo šansu da aktivno uključe i kreiraju proces rada, u mom slučaju – da planiraju i izvode eksperimente. Ali, ponekad se primeti da je želja da se bave medicinom ili naukom više vezan za želju roditelja ili uticaj prijatelja i da kasnije primete da su na pogrešnom mestu. Ne samo takvima, već svim mladim ljudima je potrebno profesionalno i iskusno savetovalište koje će im osvetliti iz više uglova prednosti ali i mračne nedostatke studija – a kasnije i poslova za koje se interesuju, što je jako bitno kako bi sami doneli životno važnu odluku. Pri tome je praksa, tj. mogućnost rada, u oblasti ili ustanovi od interesa više nego važna jer samo u takvim uslovima može bolje da razume proces rada koji ga čeka, a pogotovu da li vidi sebe kao sastavni deo tog procesa.

 Današnja nauka temelji se na naučnim radovima objavljenim u naučnim časopisima. U kojoj meri oni daju na važnosti pojedincu, i da li je takav pristup opravdan?

Miodrag Stojković: Naučni radovi su neminovni – ne samo zbog samih radova i rezultata već i procesa kako se oni objavljuju. A to je rigorozna recenzija, popravljanje, dorada i dodatni eksperimenti, sve dok ne bude perfektan za određeni naučni časopis. To jeste timski rad ali da i u tom timskom radu postoji podela posla, neko je doneo ideju, neko je doneo sredstva da bi neko radio eksperimente, neko piše rad, neko je odgovoran za ceo proces… Po meni svaki pojedinac u tom procesu je važan, ali najvažniji su rezultati tj. čime taj rad doprinosi pomeranju granice.

 Sistem finansiranja naučno istraživačkih radova preuzet sa Zapada, koji se popularno zove „grant“, trenutno je opšteprihvaćen u svetu. Da li ga mi ispravno koristimo i šta može bolje?

Miodrag Stojković: Sistem jeste isti, ali u odnosu na Zapad sredstva koja se kod nas izdvajaju su znatno niža. Za nauku se izdvaja 0,3-0,4% BDP-a (sa ili bez kredita, to se menja), poželjno je 2 ili 3 odsto… Na Zapadu to je mnogo više, recimo u Finskoj skoro 8 puta više nego kod nas. Među 39 zemalja Evrope, Srbija je 34. kada su u pitanju ulaganja u istraživanja i razvoj. Sa druge strane i ono što podelimo kao grant sredstva vrlo često završi u projektima koji nisu konkurentni već namenjeni podmirivanju računa, a da se ne vodi briga o sukobu interesa ili kvalitetu projekta. Vrlo često se iz državnog aparata dele sredstva pojedincima koji su im po političkom opredeljenju bliski, nezavisno od toga da li naučni projekat to zaslužuje ili ne.

U naučnoistraživačkom sistemu država, od narodnih para, dodeljuje pojedincu ili grupi sredstva za rad. Od tih sredstava iznalaze se nova rešenja za postojeće probleme, i ponekad patentiraju. Ko je vlasnik patenta koji proističu iz naučno istraživačkog rada i da li država Srbija ima svoj portfolio patenata?

Miodrag Stojković: Po pravilu nosioci patenata su ustanova koja je finansirala rad ali i pojedinci te ustanove koji su, prosto rečeno, ideju sproveli u proizvod i imaju određene udele. Kod nas su pojedinci vrlo često prepušteni sebi u procesu zaštite intelektualne svojine, jer i pri velikim univerzitetima ne postoje odeljenja ili sektori za patentiranje koja bi pojedincu bila od stručne, administrativne ali i finansijske pomoći jer troškovi međunarodnog patenta mogu da budu i do 15000 američkih dolara. Srbija, nažalost, spada u grupu zemalja sa najnižim brojem prijavljenih patenata sa oko 200 godišnje, dok recimo jedan Simens prijavi oko 2500 patenata.

 Danas naučnici umeju da čitaju genetske sekvence. Da li razumemo šta one znače?

Miodrag Stojković: Sa razvojem novih metoda sekvenciranja gena ali i upotrebom pluripotentnih matičnih ćelija uspeli smo da stvorimo platformu koja omogućava tačno čitanje genetskih informacija, naravno ne za sve gene, ali za ogroman broj gena koji se dovode u vezu sa normalnim i abnormalnim razvojem ili nastankom bolesti. Ovo je jako važno jer samo tako možemo da saznamo nešto više o korenima bolesti kako bi se sam uzrok bolesti na vreme prepoznao i pobedio a ne lečili samo simptomi.

Život je raznovrstan i svaka jedinka je na svoj poseban način jedinstvena. U kojoj meri ova činjenica obeshrabruje genetičare, shvatajući da je kompleksan organizam sistem sa beskonačno mnogo varijacija i ishoda?

Miodrag Stojković: Ne obeshrabruje ali upozorava. Postoji grana medicine koja se zove personalizovana ili lična medicina, koja se upravo bavi razlikama individua kao i mogućnostima takve, individualne terapije. Lično, to vidim u Specijalnoj bolnici za lečenje steriliteta u Leskovcu gde dolaze pacijenti sa, neko bi rekao, sličnim problemima, ali svi oni se donekle razlikuju u svojim profilima, bilo da su to hormonski ili genetski.

 Danas se mladim bračnim parovima savetuje da urade genetski test ploda tokom trudnoće. Kako ispravno interpretirati rezultate takvih genetskih testova?

Miodrag Stojković: Postoje testovi koji su promenili pristup celoj problematici. To su testovi koji direktno iz majčine krvi analiziraju ćelije ploda izbegavajući time invazione metode kao što su analiza plodove vode ili horionskih čupica. Tako dobijeni rezultati su jako precizni, sa preko 99% tačnosti se dokazuje prisustvo ili odsustvo anomalije, bilo da se radi o hromozomskim ili mikrodelecijama. Naravno, uvek treba napomenuti da jedan takav test nije ujedno i garancija da ne postoji neki drugi genetski poremećaj ne samo pre već i nakon rođenja, jer geni se nasleđuju ali i menjaju nakon rođenja – naročito pod uticajem životne sredine.

 Uticaj sredine na gene je opšte poznat. Da li i do u kojoj meri možemo koristiti genetiku kao indikator zdravog života pojedinca i sredine u kojoj živi?

Miodrag Stojković: Da, može. Postoje studije koje kažu da zdravlje i dugovečnost zavisi od kombinacije efekata genetskih faktora i faktora životne sredine gde recimo genetika ne utiče više od 30 posto na šansu svakoga od nas da doživi 85 rođendan. Genetika je izražena recimo kod kardiovaskularnih bolesti, ali pojava bolesti u velikoj meri zavisi od načina života. Tu najpre mislimo na redovnu fizičku aktivnost, zdravu ishranu, izbegavanje alkohola i pušenja. Pri tome postoje faktori životne sredine koje mi kao individue ne možemo ili vrlo teško možemo da kontrolišemo – a to je upravo zagađenost životne sredine koja je odgovorna za nastajanje velikih broja bolesti, uključujući i sterilitet.

 

 Koliko našeg života je predodređeno našim genetskim materijalom?

Miodrag Stojković: Genetika doprinosi na dva načina dugovečnosti čoveka. Pojedinac nasleđuje izvesne genetičke varijacije koje su i predispozicija za određenu bolest. ali i genetičke varijacije koje istoj osobi daju otpornost prema određenim bolestima. Koliki je udeo tih gena u zaštiti od bolesti još nije tačno definisano, neko smatra 30% a neko samo 7 procenata.

Ponovo, zdrav život je preduslov za dug život, geni uglavnom reaguju na način života.

Stanje stvari

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime