Српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника, сада село Брибир до Брибирских Мостина) из 17. вијека, који је ратовао у служби Млетачке републике против Турака, за вријеме Кандијског рата. У млетачким изворима се спомиње као православни Морлак (Влах), како су тада називали Србе. Са својим четама је продирао на турску територију, пљачкао и убијао Турке.
Кажу да је у Крајини цењен „више но ико други“. Погинуо је у борби с њима 1648. код утврђења у Зечеву. Вук Мандушић је један од ликова у Његошевом Горском вијенцу.
ХРАБРА СМРТ КОД ЗЕЧЕВА
„А у руке Мандушића Вука, свака пушка биће убојита“ написао је владика Његош.
Шта историја зна о Вуку Мандушићу?
„Влашки капетан Мандушић, искусан у свим потребама, доиста је врло хрбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова“, писао је задарски гувернадур Ленард Фосколо, о Мандушићу Вуку, арамбаши из Шибеника, који је за Млетке ратовао само пет месеци, а опет ушао у песму, народну, гусларску,одакле га је преузео и „поцрногорчио“ владика Његош.
Владика Раде учинио је нама, далматинским Морлацима, једну неправду: отео нам је Вука Мандушића и поцрногорчио га. Он је, несумњиво, наишао на то име у народној пјесми и, очаран његовом пуноћом и звонком љепотом, узео га отуда и њим крстио оно микеланђелски силно оличење мушкости у свом Вијенцу. Владичино крштење избрисало је завичајну припадност далматинског Влаха и вџао га за тло, средину и догађаје који су врло часни, али нијесу његови.
По Златовићу и Колендићу, Вук Мандушић доселио је у Шибеник са народом кога је дефинитор о. Никола Ружић дигао проти Турцима и превео у млетачко подручје. Златовић не наводи извора за ту вијест, а Колендић се позивље на двије свједоyбе у архиву манастира Висовца, које ми, на жалост, нијесмо имали прилике да испитамо.
Ружић је, у нади да ће му та заслуга прибавити у пражњену нинску бискупију, побунио за рачун Млечића Петрово поље и Промину. Услови и потанкости тог устанка утврђени су уговором закљученим у Шибенику 17. децембра 1647. г. међу фратрима и главарима с једне стране, и шибенским контом З. Ф. Зорзијем (Гиовани Францесцо Зорзи) с друге стране. Споразум са петропољским Морлацима омогућио је Фосколу освојење Дрниша (око 20. фебруара 1648).
Послије тог освојења висовачки фратри доведоше одметнути народ у шибенске вароши, а они се настанише у манастиру Св. Ловре.
Међу именима кнезова и главара који су потписали шибенски уговор не налази се Мандушићево име, али немајући разлога да сумњамо у Златовићеву и Колендићеву вијест, узимљемо као тачно да је и он дошао у Шибеник приликом те сеобе. Мандушић је дакле прешао к Млечићима концем фебруара 1648, а како је погинуо 31. јула те исте године, то је његово ускочко ђеловање у дуждевој служби трајало свега 5 мјесеци. И већ та кратка ђелатност била је довољна да име Вука Мандушића отме забораву и да му отвори двери народне епопеје!
Архивски подаци о Мандушићу нису бројни, али су зато врло занимљиви и приказују његову личност са извјесним рељефом.
Први је податак о Мандушићу садржан у једној депеши генералног проведитора Леонарда Фоскола од 3. јула 1648. г. Депеши је приложен и записник Мандушићева саслушања о његовој провали на Кључ („цхе нел ностро идиома вол дир цхиаве“).а Мандушићев је извјештај важан само по том што нам казује како су дубоко (девет конака) продирали у турски крај наши пљачкашки одреди, и што нас обавјешћује о једној сјечи робља, којој су наши морали да прибјегну да би могли бранити се од турске потјере. Уосталом, то је приказ типичног ускочког пљачкашког похода, који пролази неопажен планинама, напада турска насеља ненадно у освит дана, пали yамије са хоyом таман окуише, хара, пљачка, убија, подмеће ватру и враћа се натоварен плијеном и одсјеченим главама, бранећи се од потјера и пролазећи кроз бусије. У пропратној депеши, коју смо прије цитирали, Фосколо каже да је „влашки капетан Мандушић, искушан у свим потребама, доиста врло храбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова“.
Харамбаша Шорић, „пијандура и среброљубац“, али „храбар војник“
У јуну те исте године Сенат је био обдарио попа Шорића, поглавицу горичких ускока, златном колајном. Фосколо, који тог одликовања није био предложио јер Шорић, пијанац и среброљубив, није код њега стајао на нарочитој цијени, покушао је да бар одгоди предају колајне. У депеши од 11. јула 1648. г. он је то оправдавао истичући „да би тај знак ванредне љубави према том лицу, могао да онерасположи кога другог који служи једнако као он (Шорић) ако не и боље од њега, јер иако је Шорић храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив“.
Тај други који би, по Фосколовом мишљењу, био заслужнији одличја него Шорић, био је Вук Мандушић. У депеши коју је Фосколо одмах по овој, још истог дана, упутио Сенату, он то отворено каже:
„Кад би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други.“
Те награде Мандушић није доживио.
Нови босански паша Дрвиш Скопљак, сишавши у Ливно, био је концем јула упутио у Котаре свог ћехају Хусеин-бега са једним одредом од 4.000 људи да се свети одметнутим Морлацима. Хусеин је харајући Котаре био допро до Биограда и Турња, па се са големим плијеном враћао у Книн. Фосколо, немоћан да спријечи Хусеинов поход, изасла Смиљанића са котарским, а Вука Нандушића са шибенским ускоцима, да му покушају пресјећи узмак и отети плијен. Сукоб који је отуда настао и у којем је Вук Мандушић погинуо, описан је до ситница тачно у саслушањима Илије Смиљанића и још двојица харамбаша, која су приложена Фосколовим депешама о том догађају. Ми их доносимо у дословном преводу:
Битка са Хусеин-бегом, код Зечева: Због тридесет коња и два седланика „На први август 1648.“ Харамбаша Илија Смиљанић извјешћује:
Јучер у освит дана, пошто смо открили у околици Зечева непријатеља, који је у великом броју долазио са плијеном упљачканим око Биограда, ми Власи, којих је било око 700, подијелисмо се у двије чете, једну сам водио ја, а харамбаша Мандушић другу. Турци учинише јуриш на каштел, у којем се налазио харамбаша Вукадин (Митровић) са 30 пјешака, и освојивши обор погнаше 30 товарних коња и два моја седланика. Затим гвозденим клиновима покушаше да се попну и освоје каштел. Наши, бранећи се изнутра, убише их више од тридесет. Турака је било великомноштво и неки су од њих толико радили да су, попевши се на кулу, која нема свода, тукли камењем оне који су у њој били, тако да су убили двојицу. Видећи ми опасност оних у каштелу дигосмо се сви да их бранимо и јурнувши на непријатеља, ја са својом четом а Мандушић с друге стране, побисмо их више од тридесет, којк су са онима горе споменутим нађени на разбојишту, осим других које Турци однесоше, и уграбисмо им 400 коња, са којих су били сјашили. Кад Турци примјетише да је нас мало, толико се осоколише да нам окренуше лице и присилише нас на узмак. У томе погибе десеторица наших и изгубисмо оне заплијењене коње, све осим четири, и остаде заробљен јадни харамбаша Мандушић, послије нег се храбро поднио и убио четири Турчина. Држали су га жива неколико сати а најзад му одсјекоше главу. Ја сам касније помогао да му се труп сахрани. Многи су непријатељи допали рана а ми, уставивши се на једном врлетном положају гђе коњица није могла да се развија, задржасмо се све док Турци, око пола дана, не прођоше према Книну. У споменутом је сукобу харамбаша Мартин Јагњић отео један барјак, убивши барјактара који га је носио. Барјак смо приказали пресвијетлом господину генералу. Један мој слуга, по имену Обрад Циговић, понио се храбро у зечевској кули, отсјекав више од 4 копља онима који су покушавали да се попну, и убивши кроз пушкарнице десет Турака.“
Мандушић, који је напред
измакао, буде опкољен:
уби четири Турчина, док му
отсјекоше руку, заробише га,
и погубише
„Дана другог августа. Приступи харамбаша Мартин Милковић и преслушан изјави:
„У четвртак дође харамбаша Мандушић са, отприлике, двије стотине својих шибенских Влаха, да се придружи нама којих је, под Смиљанићем, било мало више од толико. Турци који су опљачкали биоградско приморје, налазећи се код Отреса, дигоше се отуда у петак ујутро и поавише се у правцу Зечева, готово ненадано, јер нас уходе нијесу добро послужиле. У зечевској кули остависмо око петнаесторицу наших да бране коње и комору, која се налазила у обору, и коју Турди јуришавши на обор заплијенише, покушавајући освојити и кулу, при чему наши, оји су се упорно бранили, убише најмање двадесет и петорицу.
Ми смо се са покојним Мандушићем налазили сви скупа у засједи, чекајући да непријатељ прође, јер је био врло бројан, али видећи да су се Турци по копљима, чавлима и клинцима удареним у зид од каштела били попели и одозго већ тукли камењем оне јаднике који су били затворени, почесмо се договарати да им помогнемо. Мандушић се томе опирао јер је ту одлуку сматрао опасном, али устрајући Смиљанић у наговарању ударисмо заједники на непријатеља.
Како би боље притисли кулу, многи су Турци били сјашили и оставили коње по страни. Ми их нагрдисмо, и побисмо многе и постигосмо сврху да ослободимо наше, али се догоди неред, да су се неки, уграбивши оне коње, повлачили да их спасу, а неки су носили и копља која су Турци били оставил код коња, тако да су их многи наши држали заТурке те отуда настаде метеж и неки окренуше бјешати. Кад је непријатељ, који нам је прије био окренуо леђа увидио да нас је мало, окрену лице и опколи нас и присили на узмак и на напуштање упљачканих коња.
Јадни Мандушић који је био напријед измакао праћен од мало својих, би опкољен на једној равници од мноштва коњаника и, док се држао, убио је за кратко вријеме четири Турчина. Једним ударцем, одсјечена му је рука, а потом га жива ухватише и одсјекоше му главу. Изгубили смо четворицу наших и осам Шибенчанаца, како смо мислили, али смо касније чули да их је погинуло двадесет, рачунајући ту с Мандушићем и још тројицу или четворицу харамбаша.“
„А ја сам уверен даћемо данас бити ухваћени, и да ћете ме напустити“: Кричао да се оставе пљачкања…
Најзанимљивији и најближи истини је приказ једног шибенског харамбаше, који није имао разлога да ништа крије ни прећуткује, као што га је у овој прилици имао Смиљанић, на којег у извјесној мјери он баца кривицу за Мандушићеву погибију.
На први августа у Шибенику.
Приступи пред пресвјетлог и преузвишеног госњподина проведитора харамбаша Матија Михаљевић их Дрниша, који нам се подложио па сада станује у морском Варошу, те извјешћује ут инфра:
Пошавши одавле прошле срокеде. а то је било 29. минулог мјесеца, са харамбашом Вученом Мандушићем и другим харамбашама са њиховим људима и двије оружане лађе Папалија и Ферланића, стигосмо у Скрадин а отуда се упутисмо према Лашаковици. Било нас је три стотине педесет људи. Харамбаша Смиљанић, харамбаша Миљковиоћ и други од задарског Котора Власи који су се пођеднако подложили (дужду), налазећи се код Зечева и обавјештени о нашем дласку, јавише нам да им се морамо придружити сви и у ту нам сврху послаше калазуе, јер ми нијесмо вјешти оно крају.
Стигосмо у зечево у сумрак и почесмо да преговарамо. Которани су увјеравали да су Турци, који су се били утаборили код Отреса са плијеном упљачканим у Котарима, малобројни, док је Мандушић тврдио да их је он видио и да их је много, па да стога треба стати на опрезу, истакнути према непријатељу добре страже које ће пазити на његово кретање и радити споразумно. Упитани од Мандушића има ли њих доиста четири стотине, како бјеху јавијли, одговорише да их је толико, мада их у ствари није било више од двије стотине седамдесет, тако да нас је свега могло бити около седам стотина.
Би одлучено да се пошаљу страже од Котарана као вјештијих крају. Добивши пристанак (?) харамбаша Смишљанић изашље стражу која, пошто уходи непријатеља, врати се у четвртак увечер и јави нам да је исти утаборен код Отреса.
Посласмо опет исту стражу са изричитим налогом да нам један њезин дио дојави прво кретање Турака, а да остатак пази на правац њихова кретања, па ако примјете да су се упутили према Лашђаковици, да изметну три машкуле, на које би они који су се налазили код моста на Рошком Слапу потекли на ту страну, док су, не чујући хабер, морали да остану код моста, где се било одлучило ухватити бусију. Кад је било у петак ујутро, страже се не појавише са вијестима, само што један Мандушићев војник, који је са својима био у Зачеву повика: “ Ето на нас Турака.“
Мандушић изашље одах к зечевској тврђави десет људи међу којима сам био и ја, и виђесмо непријатеља који се је, једну саму миљу удаљен од тврђаве, примицао к истој са својом главном снагом. Одмах јависмо то Мандушићу и свим нашим људима, а он заповједи да се сви од закрчја, који су били у тврђави, повуку и дођу да са његовима ухвате бусију, како их Турци не би опазили. Кад су се сви повукли, у тврђави остаде шездесет Смиљанићевих Влаха са коњима и стварима а да се о том није обавијестио Мандушић. Непријатељ опколи тврђаву, из које су се Власи бранили, док су се остали повукли на једно брдо обрасло гором. Кад је видио ту битку, Мандушић упита Смиљанића ко је то остао у тврђави, а овај му одговори да је ту шездесет људи са њиховим коњима и комором. То је врло увриједило Мандушића и он је почео да кори Смиљаниућа, што је пустио да се они људи, којих је у ствари било само тридесет, вежу и тако повуку на нас непријатеља. Он је сумњао да се ту радило о издаји. Међутим, како се бој настављао, виђесмо где паде више од десет Турака, али пошто им је број све више растао, они освојише обор и поведоше коње који су у њему били. Ка Смишљанић опази да Турци одводе његова коања, узе се јадати и молити Мандушића да насрну на Турке и ослободе коње. Одговори Мандушић да није вријеме да се упуштамо у бојк, да треба попустити околностима, да није дужност губити људе ради спасавања коња, и да ће се, Господњом вољом, пружити других прилика да се намири та мала штета.
Међутим су се Турци пењали да освоје тврђаву, а они изнутра, пошто су били оставили џебану у обору, нијесу имали више чим да се бране. Кад су котарски харамбаше то виђели, узеше сви једногласно молити Мандушића да навале на Турке, и већ једном помогну оним људима, јер ће се иначе сви изгубити, а он ће се показати невјеран. На те ријечи Мандушић одговори: ,Радите што вас воља, али сам увјерен да ћемо данас бити ухваћени и да ћете ме напустити; ако буде потреба ја ћу вам доћи у помоћ са својим људима. ‘Како нису пристали да иду сами, Мандуши се ријеши да им учинипо вољи, те сви заједнички јурнусмо на Турке, побисмо их око двадесет, одбисмо их од тврђаве, нагнавши их да напусте двије стотина педесет оседланих коња. закрчани узеше грабитикоње не прогонећи непријатеља, прмда је Мандушић кричао да се оставе пљачкања, а Турци нас кроз то у великом броју опколише, присиливши нас да пустимо све коње осим три или четири на којима се Закрчани дадоше у бијег, а за њима и сви остали њихови људи, као и они ослобођени из тврђаве, остављајући прикачена адног Мантушића и његове људе. Бијући се жестоко са Турцима, побисмо их педесет, од којих смо двадесет тројици покидали главе и оставили их на пљу, остале су лешеве Турци дигли на коње и однијели собом. Наших је пало око 20, а међу њима јадни Мандушић, харамбаша Иван Краљевић и два брата Галиотовића, од којих један заробљен. Остало се спасило по шумама, водећи собом два непријатељска коња рањена. Турци, којих је могло бити дванаест хиљада, одоше пут Книна, а ми се вратисмо у Скрадин.“
Извештај Преведрој Републицио Мандушићевој смрти: „Био је храбар и скроман,а што је ретко код овог народа – није био грабљив“
Фосколе депеше од 1. и од 5. августа, којима су ова саслушања приложена, уколико се односе на догађај, резимирају извјештаје трију харамбаша, прелазећи преко Михаљевићевих оптужаба на Смиљанића и Котаране. Из депеше од 5. августа 1648. доносимо Фосколов суд о Мандушићу који је уједно и један достојан помен погинулом јунаку: „Из Шибеника стиже потврда вијести о погибији јадног Мандушића, којему нек Господ Бог подари рајско насеље, погибији коју је он прије смрти осветио смрћу петорице Турака. био је заиста храбар војник, скроман и некористољубив војвода, својство на које се врло ријетко наилази код овог народа, који се у већини може да назове грабљивим. Кад би му успјело да што упљачка, све би подијелио међу војнике, који су га стога љубили, штовали и слушали исто онолико колико су га се Турци бојали. ја сам живо осјетио његов гхубитак, ради штете која ће отуда настати за опћу ствар.“ Даље каже да је Мандушић оставио за собом само једног сестрића, којег је био посвојио, и да су шибенски Власи дошли у Задар да га моле да им га постави за поглавицу намјесто погинулог Вука. Тај сестрић (нипоте ди сорелла), који је у главартсву над шибенским Морлацима наслиједио Вука Мандушића, био је, како дознајемо из једне Фосколове терминације, којом му уђељује инвестицију над ујаковом четом плаћених војника, Шибенчанин Тадија Враничић.
Фосколов суд о Мандушићу објашњује чудну појаву да је народна пјесма пригрлила ово име за којим стоји једна врло кратка ђелатност, док напротив прелази преко рада и имена лица која су у устом времену, истој срдини, на истом пољу рада ђеловала дуље и интензивније од Мандушића, а пођеднако херојски завршила. Из тог би суда могао да се изведе закључак да јунаштво није давало приступа у народну епопеју, него кад је било спојено са својствима која су изазивала симпатије и стицала народну љубав.
zapadnisrbi.com
