Нека узревнује свако, да чисте савести буде пред Господом, не отварајући врата ђаволу кроз примање греховних помисли. Јер знајте да, кад их примамо, страдамо, постајемо дивљи, мењамо се и збирамо велику горчину под видом задовољства.
Када се пак, отрезнимо и снова вратимо ономе што нам је доликује, осећамо велики мир и велику тишину, слађу од меда, као да нађосмо уточиште у пристаниште после буре.
Чуђења је достојно како то да, кад је врлина тако слатка, мила и пожељна, а грех тако горак, погубан и одвратан, ми падамо у ропство греху, а не приљубљујемо се уз врлину!
Углавном то бива због немоћи наше природе и услед тога што човекова мисао од младости његове приљежно стреми злу (јер је мисао срца човечјег зла од малена (1. Мојс. 8, 21) ).
Међутим, немојмо оклевати и немојмо жалити труда да бисмо се вратили на добар пут! Видећи наш труд, Господ ће се осветити за нас, те ће нам за болне напоре наше узвратити вечним наградама, и за трпљење у невољама ће нас овенчати венцем правде, Светима прибројати и удостојити нас Царства Свога.
Преп. Теодор Студит
Из књиге: Добротољубље за сваки дан
