Један млад човек ме је молио да убедим његову вереницу да промени посао, јер је у канцеларији у којој је радила била сама са више мушкараца. Бојао се да је они читав дан не „салећу“ и да она у неком тренутку може да „попусти“…
Ја сам му рекао овако: „Реци ми, како ћеш живети са њом читав живот ако већ сад немаш немаш поверења у њу? Зар ћеш је стално пратити и надгледати? Зар је то љубав? Зар она треба да те воли под твојом принудом и надзором, или по својој слободној вољи? Ти немаш право да јој ускраћујеш слободу, тако што ћеш да је ограничаваш и да одређујеш шта ће да ради и где ће да ради! Уместо тога, треба да се стално молиш за њу и да је предајеш Промислу Господњем!“
Вредна је само она љубав која је слободна и која чини слободним онога кога волимо. Волети другога не значи затворити га у кућу и не допуштати му да виђа друге људе, да га ти не би изгубио! То није љубав, већ посесивност и гушење туђе слободе. Ми треба да се учимо да волимо једни друге онако како нас воли Господ. Када човек у љубави нема избора, онда се ту више не ради о љубави, већ о ропству. Слобода увек значи да човек може да упоређује и да бира по својој слободној вољи шта жели.
Управо је тако и било у случају поменутог младића. Његова вереница ми је, у једном тренутку рекла: „Оче, што је више мушкараца око мене тим ми више недостаје мој вереник, јер га истински волим!“ И тај младић је, после неког времена, то схватио и више се није нервирао због тога што његова вереница ради на послу само са мушкарцима.
Из књиге – Живот у свету без Христа
