Чудесна је биографија др Војислава Суботића (1859 — 1923) родом Новосађанина и водећег хирурга у Србији крајем 19. и почетком 20. века.

Поживео је 64 године, ишколовао се у Бечу и Паризу, конструисао шину за имобилизацију поломљене бутне кости и унео новине у „подвезивању“ крвног суда. Био је један од оснивача Медицинског факултета у Београду и шеф хируршког одељења Опште државне болнице у Београду. О бјавио је низ радова из области абдоминалне хирургије, урологије, ортопедије.

Његово име је у огромној мери повезано је са оснивањем и афирмацијом оперативне медицине у Србији те га с правом називају оцем практичне хирургије у Србији. Уз све наведено, био је и лекар – добровољац у неколико ратова, почевши од Српско-турског, па све до Првог светског рата.

Суботић је рођен у Новом Саду 1859. године као други син српског стихотворца и политичара Јована Суботића (аутора епова „Краљ Дечански“, „Немања“ и „Милош Обилић“) и његове супруге Савке, рођене Полит-Десанчић, прве председнице Српског женског савеза. Имао је Војислав још три брата: Дејана, Бранислава и Озрена и сестру Верицу.

Основну школу завршио је у Загребу, гимназијско образовање започео је у Сремским Карловцима, а окончао у Новом Саду. Имао је само 17 година када је студије медицине у Бечу прекинуо да би за време Српско-турског рата 1876. године учествовао као добровољац у борбама на Дрини. Студије је потом наставио Паризу, а већ као 22-годишњак у Бечу, где је био професор хирургије, промовисан је 1881. године у доктора медицине.

Самосталну праксу почео је у земунској болници 1884. године. Основао је прво хируршко одељење те болнице. На позив Српског санитета, иако млад хирург, отворио је прво хируршко одељење у Београду 1889. у тадашњој Палилулској болници.

Млади и амбициозни др Суботић унео је многе иновације у медицинску праксу: увео је општу анестезију, успешно је изводио медицинске захвате и међу првима у свету обавио операцију цисте на панкреасу. У време рата са Бугарима и у Балканском рату, као грађански а не војни хирург, стекао је завидно знање и вештине у збрињавању рањеника.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године збрињавао је др Суботић многобројне пацијенте са повређеним крвним судовима. Био је један од првих хирурга у свету, који је применио методу репарације крвног суда. За почетак 20. века био је то велики успех медицине, те не чуди да је његов рад на ту тему објавио и еминентни британски „Ланцет“. И Рудолф Матанас, највећи васкуларни хирург тога времена, одао је признање др Суботићу.

Током Првог светског рата, као резервни санитетски пуковник, др Суботић је радио у Београду, а потом у Нишу. Не желећи да падне у ропство непријатеља, а упркос слабом личном здравственом стању због стенокардичних напада, евакуисао се преко Албаније. Потом је отишао у Париз и Лондон, где је радио (1916 — 1918) у интералијалној комисији као српски делегат, користећи своја широка познанства у иностраним лекарским круговима. У Лондону је одржао чувено предавање „О епидемији пегавца у Србији“ 1914 — 1915. године.

Управо ратно лекарско ратно искуство помогло му је да осмисли патент — шину за шину за имобилизацију бутне кости — који је приказао у Париској академији медицине 1916. године. Ова иновација обезбедила му је чланство у Француском хируршком друштву.

Почетком 1918.године др Суботић се вратио на Крф у жељи да помогне српским војницима У Солуну му је понуђено хируршко одељење у болници престолонаследника Александра. Али, доктор није желео да прихвати миран и безопасан рад. Изабрао је Другу армију којом је командовао легендарни војвода Степа Степановић.

Стигавши на фронт, тражио је да обиђе ровове, у којима су наши војници без одмора и замене били од 1916. године до пробоја.

–Наши људи су тако скромни у свом херојству да немамо ни довољно начина, ни довољно моћи да им учинимо што више услуга – рекао је тада др Суботић, дивећи се јунаштву и издржљивости солунаца.

Искуство др Суботића и његови савети често су били спасоносни за бројне српске рањенике. Пошто је прокрстарио солунским фронтом, заједно са својим ученицима и колегама радио је у Пољској хирушкој болници у Драгоманцима.

Болница у Драгоманцима саграђена је по његовој идеји. По завршетку војних операција добила је велику похвалу војводе Степановића. Осим што је био одличан хирург, др Суботић је био и одличан посматрач, систематичан и студиозан научни радник. Стекао је глас изванредног ратног хирурга. Био је покретач и носилац епохе савремене српске хирургије. Прочуо се и ван граница Српства, па је у то време изабран за члана Друштва ратних хирурга САД и Енглеске.

Др Суботић је поставио и темеље прве литературе о области хирургије у Србији. У периоду 1886 — 1925 објавио је 36 стручних научних радова, од којих је 20 заступљено у домаћој стручној литератури. Његов први рад „Хирургија, цртице из Бугарско-српског рата“ из 1886. године, описује обраду 350 рањеника са антисептичким методама, које су у то време конзервативни лекари оспоравали.

Био је суоснивач Медицинског факутлета у Београду и његов први продекан 1920. године, а наредне године изабран је за декана. За допринос медицинској науци и хируршкој пракси проф. др Војислав Суботић је за живота добио највиша признања код нас и у иностранству. Био је члан француског, немачког и Међународног хируршког друштва, затим Пештанског лекарског друштва, као и члан члан Париске академије медицине. Највећом наградом он је, међутим, сматрао љубав и поштовање својих студената и колега. Упокојио се 1923. године у Београду.

Заоставштина породице Суботић поклоњена је Музеју града Београда 1975. године. Састоји се од 56 предмета и породичних албума и докумената везаних већином за др Војислава Суботића, његовог старијег брата генерала Дејана и њиховог оца и књижевника др Јована Суботића.

 

 

 

 

http://bbns.rs/essays/

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име