Црква се често проматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима каже мит. загребачко-љубљански Порфирије Перић (БОГ ЈЕ ПОСЛЕ ПОТОПА ДАО ОНУ ПРЕЛЕПУ ДУГУ КАО НАДУ, СИМБОЛ И ЗАВЕТ – васкршњи интервију мит. Порфирија Перића, 1.део).
Некада су људске и верске заједнице проналазиле кривце за колективне несреће у мањинским скупинама. Због епидемија куге широм Европе страдали су Јевреји. Јесмо ли данас просвећенији, напреднији и хуманији?
То је питање које сватко треба себи поставити. Надам се да смо напреднији и хуманији. Жао ми је због свих хришћанских погрешака, од убиства неоплатоничарке Хипатије па надаље кроз већ споменути дубоки бунар даље и ближе прошлости. Што се тиче колективне кривице мањина, увек постоји један мали тамни брат у нама, како каже Карл Густав Јунг, који пројектује властите фрустрације и недостатке на друге. Антисемитизам постоји и тамо где нема Јевреја. По реплици из филма “Брод лудака”, уз бициклисте негде су кривци Јевреји, а негде други мањински народи или верске групе. Зиновјев је 1999. године, у свом чувеном интервјуу Фигару, приметио да у савремено доба по одлуци светских моћника читави народи и државе могу бити уништавани, па и уништени, ако медији од њих направе такве дежурне кривце, какви су Јевреји били у време нацизма.
Чини ли вам се да ауторитарности склони политичари и политике без превише отпора, па чак и уз аплаузе, успевају у суспензији многих права и слобода?
Питање има много, много слојева. Одговор зависи од друштвеног и историјског контекста који проматрамо. На многа питања требало би претходно одговорити. Је ли, опет по Зиновјеву, пад комунизма означио и пад демокрације? Следом тога: живимо ли у демократском или постдемократском друштву и гдје су ту људска права, која ја не занемарујем у пракси? Али, да не околишам, у односу на актуалну пандемију и мере државних власти ради заустављања заразе и мање жртава, бићу задовољан ако ме приметите у маси која аплаудира Пленковићу и Јанши и њиховим владама и свакоме ко одговорно настоји и успева, у складу с медицинским препорукама, заштитити народ. С тим немам никакав проблем, иако још једанпут морам нагласити да с великим духовним болом служим литургију без присуства народа. Јасно је да ограничавање кретања ограничава привремено и грађанске слободе. Али, реците ми које је решење боље. Довољно нам је да погледамо огромну патњу у Ломбардији.
Како се СПЦ, а особито ваша епархија припрема за економску кризу која очито следи?
Социјалне и привредне последице пандемије тешко је предвидети. Наша Црква у Загребу у земљотресу је претрпјела велику штету на храму и другим некретнинама од којих се издржавају све наше активности, гимназија итд. Дакле, за нас Загрепчане је, као у оној старој блуз композицији коју Клептон сјајно изводи, “Доубле троубле”, дупла невоља. Моји свештеници нису чекали процене штете, ко ће, а ко неће остати без посла. Само су наставили већ четврту годину заредом онима који су најугроженији достављати помоћ. У тренутном контингенту распоређујемо десет тона хране и средстава за хигијену. Бори ћемо се и даље. И нама ће требати помоћ, пре свега да поправимо храм на Цвјетном тргу и друге некретнине. Полако. Ми често кажемо: даће Бог! И тако буде!
Очекујете ли да ће се у свету, па тако и у црквама променити однос према материјалном богатству и сиромаштву, солидарности, социјалној политици?
Ми морамо постати бољи. Ми се морамо вратити неким вредностима које су незамењиве, као што је саосјећајна љубав или, ако хоћете, емпатија. Потребна нам је једна нормална социјална политика, о којој су говорили руски религиозни мислиоци, као што је Владимир Соловјев, отац Сергије Булгаков и други, посебно римска катедра која је у својој еванђеоској експликацији од Лава XIII. наовамо увек обраћала посебну пажњу према социјалној политици и једнакости. Објава и Црква упућене су на свет, треба водити једну хришћанску политику јер изворне хришћанске вредности су афирмација људске личности и његових економских и духовних права. Требали бисмо се чешће враћати на Лукино еванђеље које се, више него остали новозавјетни текстови, осврће на социјалне теме. Верујем да је у њему одговор на ваше питање.
Може ли пандемија помоћи да дуготрајније завлада осећај једнакости и међу људима, при чему мислим и на однос према мањинама, па и конкретно према хрватским грађанима српске националности?
Сматрам да нас невоље уједињују, како је рекао и Ернест Ренан. Притом је мислио на националну државу. Волео бих да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан, свуда, па и у нашој земљи и да нам није потребан некакав вирус да бисмо то освестили. Волео бих да хрватски грађани српске националности увек буду третирани као суграђани без икакве предрасуде и дискриминације. Све ране рата дају се зацелити ако нам је приоритет будућност, а не прошлост. Молим се да живот крене даље, тамо где небо и земљу спаја хоризонт, где се додирујемо, а знамо ипак да нам је потребна држава која ће бити сервис личних и индивидуалних слобода, а самим тим и среће појединца и заједнице. Бојим се да смо у прошлости тражили много пута основе у међусобним односима у ономе што је архајско и примитивно, а не у хриршћанској љубави која нам налаже ону docta spens (учену наду) да надиђемо националне, верске па и друге поделе, и да узгајамо идеал јединства у различитости. Да су нам еванђеље и љубав били основни животни покретач, не бисмо се с болом освртали на 20.в. и све оно што нам је донео и однео. Можда је и пандемија неки знак, путоказ према некој бољој будућности.
Које поуке извлачите из пандемије ви лично као човек и верник и као црквени пастир?
Као што Тоyнбе каже да је историја истовремено изазов, ову непогоду такође схватам као изазов за све људе. Она износи на видело све што у нама вреди или не вреди. Ако смо добри, да будемо још бољи, ако пак нисмо, да се покајнички суочимо са својим манама, ако смо верни, да додатно по љубави постанемо христолики. Црква се често проматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима. Волео бих да, као што се каже у литургији, дамо добар одговор на величанственом Христову суду који ће бити коначна процена како нас појединачно тако и света у целини.
Извор: Вечерњи лист
