У име Оца и Сина и Светога Духа. Бог је један. Амин.
У данашњем Јеванђељу са почетка 10. поглавља Јеванђеља по Матеју, Исус Христос сазива својих 12 ученика и даје им силу. Цитирам: „Дао им је власт над нечистим духовима, да их изгоне и да исцељују сваку болест и немоћ“, тако је говорио Исус. Затим је Христос послао ученике са последњим упутством, а ја поново цитирам: „Проповедајте док идете говорећи ’Приближило се Царство небеско. Исцељујте болесне, васкрсавајте мртве, чистите губаве, изгоните демоне“.
Јеванђеље по Светом Луки, глава 9, потврђује ова упутства Исуса Христа Његовим ученицима: „И сазва дванаесторицу и даде им моћ и власт над свим демонима и да лече болести и да проповедају Царство Божије и да исцељују.“ Дакле, и Свети Матеј и Свети Лука започињу упутства Исуса Христа његовим ученицима чврстим упутствима да преузму власт над злим духовима и да их истерују из људи. Ова упутства су посебно прикладна за нас данас, јутро после вечери Свих светих (или „Све Свете вечери“). Папа Гргур Трећи је у осмом веку одредио први новембар као дан у част свих светаца. Штавише, када смо били крштени, свако од нас се сјединио са Христом и одрекао се ђавола – то јест, направили смо избор да следимо Христа и да одбацимо ђавола. Дакле, шта то значи за наше данашње животе?
Свети Јован Златоусти нам нуди неке важне увиде о упутствима која је Исус Христ дао својим ученицима да изгоне нечисте духове. Свети Јован пише, а ја цитирам: „Ако Дух још није био дат, пошто Исус још није био прослављен, како су онда ученици изгонили нечисте духове? Они су то учинили по његовој заповести, по ауторитету Сина. Обратите пажњу на пажљиво одређивање времена њихове мисије. Нису послати на почетку борављења са Њим. Нису послани све док нису имали довољно користи од свакодневног праћења и боравка са Христом. Тек након што су видели мртве ускрснуте, море умирено, ђаволе протеране, ноге паралитичара оживљене, грехе опроштене, губаве очишћене и добили довољан доказ моћи и силе Исуса Христа и једно и друго и делима и речима — тек тада их је послао…“, закључио је Свети Јован.
Сада имамо Духа Светога и Послање које је Христос дао у Јеванђељу по Матеју у поглављу 28, стих 19 „ Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа учећи их да држе све што сам вам заповједио” То значи да нам је важно да учимо о Христу и да искусимо Његов мир пре него што почнемо да поучавамо друге о Њему.
У одличној књизи Христос на делу: православни хришћански погледи на послање Ен Мицакос Безеридес каже: „Сви смо позвани да постанемо божанска слика нашег Створитеља, а овај позив значи да се сва људска делатност може посветити. Потрага за призвањем није проблем са којим се треба суочити, већ прилика да растемо и сазремо, мотивисани потенцијалом који нам је откривен у Исусу Христу. Ја, тело, друштво и нечији рад унутар друштва сви могу бити посвећени Христу, под условом да успемо да препознамо свој циљ у Богу, а затим слободно изаберемо сложен пут који ће то сједињење учинити стварношћу“, закључује она.
Посланица за данас која почиње 12. поглављем, 27. стих Прве посланице Коринћанима фокусира се на многе дарове које примамо као чланови Тела Христовог. Свако од нас треба да уочи своје дарове у молитви и помогне другим члановима Христовог Тела да разазнају своје посебне дарове. Да ли сам апостол, пророк, учитељ, чудотворац, исцелитељ, помоћник, администратор — или нека комбинација тих дарова? Какви год да су наши дарови, Свети Павле јасно ставља до знања да ти дарови треба да расту и да се дају другима у љубави.
Дакле, изгон злих духова и демона Свети Павле не наводи као дар, али неки од нас можда имају ту способност, чак и ако још нисмо уочили или искористили такав дар. Свакако да је Свети Павле имао тај дар као што пише Свети Лука у Делима апостолским, када је свети Павле избацио злог духа из мага Елиме и ослепио га у глави 13, стихови 8 до 11. Православни теолог Јараслов Пеликан пише у коментару на ове стихове у књизи Дела апостолских: „Служба апостола овде у књизи Дела је приказана као стални сукоб Побеђујућег, Христа Победника са демонским силама и као његова победа над њима. У Делима апостолским, глава 10, стих 38 речено нам је да је Исус Христ „ходио чинећи добро и исцељујући све који су под влашћу ђавола, јер је Бог био с њим“. Овде у Делима је дијагноза грешне ситуације људског рода као заробљеника тираније Непоменика и демонских сила и угњетавања од њих. Ову дијагнозу треба ставити уз дефиницију греха као гордости која одбија да Богу ода славу.” Јараслов Пеликан примећује да је у Делима апостолским, глава 12, стихови од 21. до 23. Ирода убио анђео Господњи, јер „није Богу дао славу“.
За мене је то добро место да почнемо да се супротстављамо злу и демонима у сопственим животима, без обзира да ли смо експлицитно свесни присуства тих демона или не. Почињемо одавањем „славе Богу “. Другим речима, можемо хвалити Бога за све што нам се дешава и веровати му да ће нам помоћи да се изборимо са било којим злом са којим се суочимо. Није увек лако славити Бога на овај начин.
Као што свети Павле пише у Римљанима, глава 7, стих 13, без Христа, и цитирам: „ Jа сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар.Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени “, закључио је свети Павле.
Свети Павле овде пише о ограничењима закона као водичa за живот, али његова анализа иде у срж проблема како да се суочимо са злом у нашим животима. Понекад дозвољавамо греху да уђе у наше животе, чак и када желимо да добро буде присутно. Једини начин на који се заиста можемо позабавити тим проблемом зла у нашим животима је да верујемо у смрт и васкрсење Исуса Христа, да прихватимо да је Он умро за сваког од нас и да нам је дао пример својим животом, смрћу и васкрсењем како да прихватимо крст у сопственом животу.
Завршавам речима светог Павла у његовој Посланици Филипљанима, глава 2, стихови од 3 до 11: „ Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других. Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту, Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; И, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца.“
И тако приписујемо, како и доликује, сву моћ, величанство, власт, моћ и хвалу Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, увек сада и увек и у векове векова.
О аутору
Отац Емануел Кан је свештеник Антиохијске православне цркве при парохији Светог Аидана у Манчестеру,Британија.
ИЗВОР: https://www.ancientfaith.com/podcasts/voicefromisles/showing_the_devil_the_door#h[]
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 22.02.2022.
