Неуморно је већ уморна рука записивала чињенично стање. Смене јутара са данима, дана са ноћима, и тако изнова, сувопарно бележећи плес облака, бројке кишних капи, бујање токова и све ино.
Није било касно, можда рани вечерњи сати, мада је деловало као вечност, јер ноћ је гутала дане, тако рано по свитању.
Кишни плес ситних капи данима је одзвањао кроз олуке, по крововима се чула једнолична музика ритма. Плес је купао плочнике, улице, и гонио залутале који су пливали између облака. Плес црне кише се није видео, јер га је тама вешто скривала, видели су се ударци у магновењу, уместо звукова.
Уморна рука, узимајући предах у складном нескладу, и даље је мукотрпно записивала бесконачан низ глупости који се зове „чињенице без смисла за било шта друго“. А плес водених облака бивао је све силнији, испуњавао је корита мртвих река, налазио заборављене стазе. Вртлози, сила, нечистоћа, остаци људских гадости дивљали су по таласима. Дивља музика мрака, све силнија, бацала је и привлачила некада стрме камене обале, и силно је надирала из правца запад-исток, кроз питому долину ружа, која то није била.
Хистерични од страха, гласови у етру из часа у час плашили су већ преплашене сенке, као да ноћи демона никада неће стати, а сенке су у анархичном реду вијугале ка сивој планини која је кроз таму љутито гледала.
А уморна рука заспала је. Сенка ума чврсто је држала перо, док се тело разливало у грчу. Сенка ума цртала је тачку по тачку на папиру, кроз сан исцртавала нешто налик путоказу, или нечему другом – нико са сигурношћу не зна.
Сенка ума полумртвог сна није се подизала, иако су кроз чула брујали мотори, чули се нервозни гласови мајки, очева, плача, страха деце. Сенка ума снивала је свој рајски сан, далеко од бедема утврђених одбрана. Сенка ума пловила је ка своме рајском врту. Плес згрченог срца шаке плесао је по сунцу, све брже, лепше, лакше, на платну срца назирао се лик или, можда, знак. Сенке очију отварале су се, простирући капи као простирку.
Чврсто је око пригрлило лик јутарњег сунца. Око њега пријатна топлина, буђење цветова, мириси… Ни трага од бездана који је сањао. Чврсто је око загрлило сунчану сенку, носећи је у складном плесу. Плешући сатима жмурећи, испружи дланове ка сунцу, дарујући своју последњу чистоту. На дар је приносио краљицу цветова и нешто налик срцу, крви, зар је и битно.. Ватрене је боје, као страст…
Док су га миловали зраци јутарњег сунца, и док је изворском водом са дланова спирао умор лица, дубоко у срцу знао је да је он зауставио бујицу која је силно рушила из правца од… ка…
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
