У извесном смислу, свако богословље је мистично, с обзиром да јавља Божанствену тајну која је дата Откривењем С друге стране, мистику често супртстављау богословљу као област која је недоступна познању, као неизрециву тајну, као скривену дубину, као нешто што се пре може доживети, неголи познати, као нешто што се пре предаје појединачном искуству (које превазилази нашу способност расуђивања), неголи било каквом опажању наших чула или нашег разума. Кад бисмо беспоговорно прихватили сличну концепцију одлучног супртстављања мистике и богословља, дошли бисмо до Бергсоновог става о разлици између статичне религије Цркве (тј. социјалне и конзервативне религије) и динамичне религије мистика (тј. личне и обновитељске религије.) Да ли је Бергсон у извесној мери био у праву тврдећи постојање такве супротстављености? Питање је тешко решити, утолико више што се два одређења (која Бергсон супротставља у обаласти религије) заснивају на два „пола“ његовог философског виђења васељене — природи и животном пориву. Међутим, независно од Бергсонових погледа, често чујемо мишљење по коме је мистика област која је назначена само малобројним, изузецима из општег правила, тј. да је привилегија која је дата неким душама, које опитно стичу истину, док сви остали требада се задовоље више или мање слепим потчињавањем догматском учењу, које се налаже споља у виду принудног ауторитета. Наглашавајући те супротоности, може се отићи предалеко, посебно уколико се човек унеколико удаљи од историјске истине. На тај начин се могу супротставити мистици и богослови, духоносци и црквена јерархија, светитељи и Црква. Довољно је присетити се на низ места код Харнака, на „Живот светог Франциска“ од Сабатјеа, и других дела, која су најчешће настала из пера протестантских историчара.
Источно предање никада није правило оштру разлику између мистике и богословља, између личног искуства познања божаствених тајни и догмата утврђених Црквом. Речи које је пре једног века изговориио велики правословни богослов московски митрополит Филарет прекрасно изражавају наведени став: „Ниједну мудрост, па ни скривену у тајни, не треба да самтрамо туђом за нас или нама неприпадајућом, већ треба са смирењем да усмеравамо ум ка божанственом зрењу и срце ка небеским осећањима“. Другачије речено, догмат који изражава богооткривену истину (која нам изгледа као недоступна тајна) треба да доживљавамо у процесу у коме ћемо се принуђавати на дубоку промену свога ума, тј. на унутрашње умно пре-образовање (уместо што бисмо га прилагођавали модусу схватања), чиме постајемо способни да стекнемо мистичко искуство. Стога се богословље и мистика не супротстављају. Напротив, они се међусобно подупиру и допуњују. Прво је немогуће без друге: мистички опит је личносно пројављење опште вере, као што је богословље општи израз онога што свако може да доживи. Изван истине коју чува Црква лични опит би био лишен сваке веродостојности, сваке објективности: он би био смеса истинитог и лажног, реалног и илузорног, тј. био би „мистицизам“ у рђавом смислу речи. Са друге стране, учење Цркве не би имало никакво дејство на душу човека уколико не би изражавало унутрашњи опит истине, који се у различитој „мери“ даје сваком верујућем. Према томе, нема хришћанске мистике без богословља. Још суштинскије се може рећи да нема ни богословља без мистике. Предање Источне Цркве није случајно назива „богослова“ сачувало само за три духовна писца: прво, за „најмистичнијег“ од четири јеванђелиста -—Светог Јована Богослова; друго, за Светог Григорја Богослова — аутора зритељних поема; треће, за Светог Симеона, званог „Нови Богослов“, који је опева сједињење са Богом. На тај начин мистика се у даном случају разматра као врхунац сваког богословља, као „превасходно“ богословље.
Насупрот гносису, у коме се познање по себи јавља као циљ гностика, хришћанско богословље је увек само средство, само извесни скуп знања који треба да служи циљу који превазилази свако знање. Коначни циљ, пак, јесте сједињење са Богом или обожење, о коме говоре источни Оци. На тај начин долазимо до закључка који у извесном мери може да изгледа парадоксалан: хришћанска теорија има у вишој мери практично значење, наиме, уколико је мистичнија и уколико се непосредније устремљује ка свом вишем циљу -—сједињењу са Богом, утолико је теорија „практичнија“.
Владимир Лоски, ОГЛЕД О МИСТИЧКОМ БОГОСЛОВЉУ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ, (стр. 17-18) Манастир Хиландар, 2003.
Превод: Хиландарски монаси
srodstvopoizboru.wordpress.com
