Две слике Милана Алексића представљене на изложби „Светови ван система“ у УК Пароброд део у циклуса „Дигитална грешка“, у ком аутор истражује статус слике у дигиталном добу. Он то чини узорном сликарском техником, без забушавања поштујући норме класичне фигурације, али у своју уникатну поетику уписујући слојеве практично целокупне историје визуелне слике од антике до данас.

Уметников поступак можда на најбољи начин репрезентује слика на којој је представљена Клео де Мерод (Cléo de Mérode, 1875-1966), француска плесачица из доба Белепока, коју у сматрали „најлепшом женом  на свету“ и „првом правом селебрити иконом“, чије су се фотографије дистрибуирале широм света. На слици, као прво, није представљен реалистички портрет Клео де Мерод већ њена статуа из 1910. године, рађена према класичним кипарским узорима, којом је њену савременим визуелним медијима (фотографским и кинематографским) пријемчиву лепоту, требало легитимизовати унутар класичних естетских образаца. Скулптура сама по себи тако може бити посматрана као пример кича, затим артифицијелног естетицизма периода декаденције, као и поигравање између „високе“ и „ниске“ (овде не пучке, него масовне, популарне или медијске културе), односно посредовања „ниских“ садржаја формама традицијом освештане „високе“ уметности.

У том смислу, Алексић на својој слици не слика директно чувену плесачицу већ њен кип, укључујућу у свој рад сву сложеност импликација које нуди њен симболичко-иконички и културолошки статус, док сам сликарски поступак усмерава ка визуелно-текстурној симулацији екранског медија, што поред посредовања које сугерише сама тематизација „класично“ обликоване статуе модерне фотографске визуелне иконе, уводи још један ниво визуелног посредовања, сликарском техником и материјалом симулирајући естетске и онтолошке особености екранске слике.

Али то није све: Алексић у визуелну структуру слике уписује детаљно и прецизно представљен показивач локације, који знамо за гугл мапа, сугеришући да се не ради о било ком, него о дигиталном, могуће симултаном екрану, где би показана слика могла да буде тек један део веће целине или нестабилна, мултиперспективна и мултипланска, стално замењива и потенцијално интерактивна површина дигиталног екрана, која слути на укидање екрана самог. Поред тога, на слици је додат и уочљив, грубо симулиран траг сликарског покрета са јаким наносом боје и јасним потезом сликареве руке, чиме се, тим пре с обзиром на естетски осмишљен и у целину слике класично уклопљен третман самог тог детаља, даје метатекстуални и метапоетички коментар о статусу понуђене визуелне представе као „ауторске“ и ауторском руком насликане слике.

Ово поигравање са статусом визуелне представе посредоване различитим медијима, позицијом аутора, односно самом игром ауторства и анонимности произвођења како у класичном тако и у (пост)модерном добу, али и идентитетом модела или самог предмета визуелног представљања, добија још један важан ниво, ком ћемо приступити наводећи речи Миљана Радоњића, коме дугујем инспирацију са овај текст, а који као елемент који практично све радове са изложбе „Светови ван система“ повезује у једну целину наводи површину, односно да „ниједна од ових слика нема дубину а само неке имају назнаку дубине, аксонометриску а не перспективну, или су план на план додавани. А површина је основни елемент нашег (сакралног) сликарства од 12. века“.

Рекао бих да естетски и значењки веома динамичној Алексићевој слици из циклуса „Дигитална грешка“ оваква концентрација на површину заправо даје фокус, јединство и усресређеност, због које јој легитимно, а оправдано самим естетским доживљајем и искуством слике, можемо предати известан сакрални карактер. Он у овом раду није фиксиран на одређени симболички или визуелни или поетички елемент слике, већ за онај простор између значења, планова, елемената, ону неухватљиву празнину неодређености и амбиваленције, којим се та празнина отвара  на ка ништењу него ка духу, али и јединственом погледу сваког од нас појединачно и нашем учешћу у слици, насликаном и оном на шта се њима упућује.

У овом смислу ова данас и овде насликана слика представља изузетно култивисан и рафиниран дијалог са временом саме Клео де Мерод, временом естетика декаденције (и његовим естетичким наслеђем укључујући поп-арт), освешћивања и поигравања са артифицијелношћу свих културних форми и естетичким особеностима и потенцијалима постојања, који су у својим најбољим примерима подразумевали жељу за превазилажењем датости у име слободе и духа, отварања простора за нешто више од оног што може да створи човек својим разумском и прагматичном делатношћу и засвођено објасни својим ограниченим (раз)умом. У оваквом дијалогу и ова Алексићева слика, ослобођена програмске или идеолошке априорности и агресије, рекао бих, достиже мистичке потенцијале несводивости и вишезначности естетика декаденције, без нестваралачког подражавања њиховог спољашњег лика, чиме добија изузетан статус у нашој култури која пречесто бежи од овакве врсте естетске рафинираности, а без које истинске културе заправо и нема.

 

 

Владимир Коларић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име