Песничком ја у збирци „Слушни апарат“ Велимира Кнежевића (Завод за проучавање културног развитка, 2021) треба времена да изађе из стана, кретање улицама делује пре као пробијање и утапање него ход, унутрашњи свет пулсира стапајући се са пулсацијама спољашњег света, а изаћи из зачарости свакодневничке седмице је већ права агонија. Питање је да ли је уопште правилно говорити о времену у овој збирци, као и о „песничком ја“, о било каквом „ја“, чије границе и односу на ствари и стварност су врло сумњиве и несталне. Свет у овој збирци као да је потпуно потопљен, глув и утихнуо, а „ја“ као да се стално сурвава, урушава, толико да то урушавање прати и сам језик ове поезије.
Препознатљиво је то градски живот, врло конкретан, у овом случају врло конкретно „земунски“, отуђен и испуњен стрепњом, али он у овој поезији није само опсервиран, констатован и у закључивању закључан, него прогутан, усисан од тог „ја“, толико да готово нестаје граница између субјекта и објекта, посматрача и посматраног, где не знате да ли је тај посматрачки појединац пре усисан од света или свет од њега. У управо тај вртлог, пре један врло троми и масивни вртлог него агон и рвање, најбоље описује однос појединца и света, и свет је овде и његово виђење деформисано, преображено баш тим вртлогом, где немост, потопљеност, замуклост, сугерисана у самом наслову, није програмска апстракција него производ тог вртложења, једне врло интензивне рецепције света која неће да буде само рецепција него учествовање, него (са)прожимање, него највећа могућа блискост. Блискост у ком се ја урушава и крњи и смањује и (само)умањује, али само до границе које не доводи у питање опстанак тог „ја“, оног заправо најдубљег у њему што остаје после овог труњења, умањивања, одбацивања свега у крајњој рачуници непотребног.
Стрепња у овом свету као да испуњава све поре, као да је она, поред тромог вртлога ствари, једино што постоји у њему, али постоји и ослушкивање једног тона који се пробија однекуд или однекад, постоји ипак тај тон који је вредно ослушкивати и који је насупрот све те истовремене замуклости и буке света и нашег неснађеног ја, тог мутљага и вртлога истовремено. Један тон за који нам није потребан слушни апарат у виду свих наших надоградњи, укључујући можда и сам језик и културу, све наше конструкте, а коме је могуће одговорити шапатом, одговорити срцем дакле.
Том тону је посвећена заправо ова изузетна, јединствена песничка збирка, бисер наше савремене поезије, њена пројава лишена сваке грубости, баналности, преексплицитности, јефтиноће, идеологије и непесничке апстрактности, збирка која нас док је читамо дуго, дуго тражи, али кад нас једном нађе онда нас је заувек нашла. Помажући нам да заједно са њом ослушкујемо тај тон и одговарамо на њега, шапатима и поезијом, далеко од свих учмалости, отежалости и страхова којима себе кажњавамо због немогућности да се сагласимо са свом реалношћу нашег живљења у овом свету који није наш, али који морамо да прихватимо и поведемо га тамо где ће свима и свему бити другачије, и где више нећемо морати само да дрхтимо и да шапућемо, него где ћемо коначно моћи да певамо, свим срцем и из свег гласа, и гда ће све звонити као што понекад звони и прелива се наше срце; а то и такво срце ће бити цео тај свет.
