„Дечанци са православним верницима из Албаније служили Литургију на албанском jезику“

Тешко да је за многе (неупућене) било шта логично у наведеном новинском наслову. Има ли уопште православних у Албанији? Да ли се Литургија може служити на албанском језику? У септембру 2022. године петнаесточлана група верника из Албанске православне Цркве (Митрополија Елбасана), предвођена оцем Спиром и ђаконом Ендри, посетила је Манастир Високи Дечани. Том приликом је, у знак гостопримства, Света Литургија служена на српском и албанском језику. Благодарећи албанским гостима на донетом благослову Светог Јована Владимира, чије се мошти чувају у Елбасану, игуман дечански Сава je поручио како је ово слика Једне Цркве у којој два братска народа живе и радују се у Једном Духу Светом без обзира којим језиком говорили.

Провокација или знак добре воље? Албанци из насеља Дечани били су у дилеми пред чињеницом да се одмах ту, надомак њиховог кућног прага, у „Српској цркви“, богослужи на њиховом матерњем језику. Било им је то незамисливо једнако колико и служба на српском језику у некој њиховој џамији.

Својевремно ме је ова вест, као некаква временска машина, вратила 1160 година у прошлост. Управо тада, слушајући вести да словенски просветитељи Ћирило и Методије, усред Моравске, богослуже на словенском језику, франачки свештеници су били у врло сличној дилеми. Било им је незамисливо да се молитва Богу упућује на неком другом језику до на оним „божанским“: јеврејском, грчком или латинском. „Тројезична јерес“ која је тада потресала Цркву, још увек неподељену на запад и исток, била је главни аргумент франачком свештенству пред папом за прогон Свете браће из Моравске.

Наравно, све ово уз историјски контекст оног времена. Питамо се шта би било са словенским језиком и писмом да се великоморавски кнез Растислав (846—870) није хтео осамосталити од источнофраначког краља Лудвига? Вероватно би прва Библија на словенском језику, али и глагољица (касније ћирилица), морали да сачекају неко повољније време. Шта би било да византијски цар Михајло III није кнезу Растиславу послао Солунску браћу како би проповедали хришћантво на словенском језику?

Није потребно на овом месту излагати животопис Свете браће како бисмо сазнали исход њиховог труда. Довољно је завирити у Цркву Светог Климента у Риму у којој се и данас налазе мошти Светог Ћирила, аутора чувене глагољице, али, посредно, и ћирилице. Тек од скоро, изнад бетонског саркофага у коме се налазе мошти Светог Ћирила у овој базилици у Риму, стоји и мермерна плоча  са исписаном захвалношћу српског народа Светој браћи, иако су исте давно поставили бројни словенски народи.

Планински врх на острву Ливингстон на Антартику, назван по Светом Ћирилу, као да сведочи како Римска црква и бројне друге словенске државе предњаче у исказивању захвалности Светој браћи, или бар то раде на другачији начин од нас.

Треба знати да су од 1980.године, одлуком папе Јована Павла II, Свети Ћирило и Методије постали заштитници Европе. Заслугом Бугарске, новчаница од 5 евра се од 2013. године штампа и на ћирилици. Пре више од једне деценије, поводом 1150. годишњице доласка Свете браће у Моравску, Словачка се изборила да на новчићу од 2 евра буду ликови њихових просветитеља, и то све са верским симболима. Савет Европе је 2021. године чешко-словачки пројекат „Европски пут Светог Ћирила и Методија“ (рута од Истанбула, преко Велехрада, до Рима), уврстио у културно наслеђе Европе. Важна тачка на овој рути врло лако је могла бити и наша Сремска (Мачванска) Митровица да наш академик Владислав Петровић није оспорио тезу америчког археолога Имре Боба, који је још 1966. године открио гроб у Ширинграду са претпоставком да припада управо Светом Методију, преводиоцу прве Библије на словенски језик.

Закаснили или не, јер су то многи други по неком правилу већ учинили, ми смо (тек) 2019. године допунили Закон о државним и другим празницима проглашењем Дана Ћирила и Методија као новог празника, а све то полазећи од потребе за очувањем културног и историјског наслеђа.

Док се хришћанска Европа, а поготово њен словенски део, већ потрудила да лик и дело Свете браће не избледе, на овим просторима је сва пажња изгледа усмерена на (не)угроженост ћирилице. „Куцај ћирилицу да те цео Гоогле разуме“, „Још увек има ћирилице у Србији, ако је угрожена сами је угрожавамо“, „Латиница није српско писмо“ “, „Ћирилица као симбол српске културе“, „Ћирилица ће постати архаично писмо“…. Наведени наслови јасно говоре о различитим угловима сагледавања стања ствари око односа ћирилице и(ли) латинице.

Последње две деценије борба између ова два „српска“ писма распламсала се као никада до сад. Скупштина СРЈ је Декларацијом о заштити ћирилице (2002) увидела да се она све ређе користи, да се потискује латиницом, а као разлог се наводи небрига надлежних органа. Уставом и законима који су надлежни донели до данас, дозвољено је „двоазбучје“ у исписивању „органа, организација, фирми или каквог другог јавног натписа“, уз обавезну употребу ћирилице. Напослетку, после бурне реакције јавности о његовој сврсисходности, па и уставности, надлежни су донели и Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Укратко, уз оснивање Савета за Српски језик, за медијски јавни сервис, професионална и струковна удружења предвиђене су казне за некоришћење ћирилице, а пореске олакшице за привредне субјекте који у свом пословању користе ћирилицу. Можда би ове мере и гарантовале опстанак ћирилице кад би и сами надлежни били доследни у њиховој примени. У супротном наставићемо да слушамо јадиковања како нам је свега 20% јавних натписа на ћирилици и како ученици нижих разреда основних школа све чешће користе латиницу као „прво писмо“.

Са друге стране, штитећи ћирилицу као „свето писмо“, заборављамо да су је бројни словенски народи заменили латиницом, а да су притом сачували језик и опстали као народ. Пример наших комшија, Румуна, нам говори да нестајање ћирилице не значи увек и нестајање народа и вере.

Водећи борбу за заштиту ћирилице као непроцењивог културног блага, било би пожељно чешће се подсећати на изворну, оновремену мисију Солунске браће. Данас када имамо преко 120000 хиљада функционално неписмених људи, модерна „тројезична јерес“ у виду суптилног наметања „западних вредности“ призива их у нову мисију. Нашавши се опет међу нама, вероватно би дошапнули надлежнима да допуне наш Закон још једним условом за стицање држављанства пријемом (странаца), а то је познавање српског језика и ћириличког писма, а онда би се, готово сам сигуран, „понизно-поносни“ пред сазнањем да Призренска богословија преко једног века носи њихово име, придружили дечанским монасима у „глагољању“ и појању Литургије на албанском језику.

 

 

Владимир Грујић – вероучитељ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име