Дошли смо, дакле, да чујемо реч Божију и да се нахранимо њоме, речју која је силна и препуна истине. Током дана сви читамо мноштво других речи у разним књигама, у научним текстовима, новинама или на интернету. То је читава река речи, то је океан речи, Нијагарин водопад речи које падају на нас. Како падну на нас, тако и склизну, падну и нестану под нашим ногама, зато што оне – иако су саткане од истих слова, знакова и звукова као ове речи Божије – немају унутрашњу снагу и смисао које имају речи Божије. Бог се послужио људским речима. Он није говорио неким речима које ми не можемо да разумемо, рецимо неким божанским речима. Послужио се људским речима да би нам саопштио истине које превазилазе оно што је људско, које осмишљавају и обесмрћују све што је људско. Такве речи данас смо овде чули. Речи што говоре о томе како се Христос јавио након Васкрсења ученицима који су били у риболову.
Ученици, Христови апостоли, примили су од Господа, када је почео да их сабира, обећање – пошто су неки од њих били рибари – да ће их учинити рибарима људи и да зато оставе мреже којима се хватају обичне рибе. Рекао им је да ће их учинити пастирима словеснога стада, да ће сабирати у тор Господњи овце словесне његовога стада. Али шта се види из овога јеванђеља? Да је то рибарење душа, пастирски рад, без присуства Божијег јалово и узалудно, да не вреди уколико се у њега не сведу молитвена сила и благослов Божији и ако у њему нема оностраног. Где то видимо? Све људске технике рибарења пропадају пред Божијим присуством. Док Господ није рекао да се мреже баце тамо и да се извуку, оне су биле празне. Тако можемо да видимо како велики број наше браће која припадају западном делу хришћанства огромну снагу улаже у развијање техника мисионарења, у прилагођавање мисионарских вештина овом времену, овом свету, његовом ритму, духу, осећању итд. Постоји у томе део истине, али није ту сва истина. Њихове празне цркве од Лондона, преко Париза, до Берлина, од Копенхагена до Барселоне показују нам да су људске технике на крају осуђене на пропаст.
Неко време се на Богословском факултету изучавала апологетика, у оквиру које смо учили доказе о постојању Бога. Од самог почетка студија био сам скептичан према томе. Питао сам се: Коме се може доказати да постоји Бог? Да се извуче математичка теорема. Није поента у доказивању, него у сретању. Када сретнеш Бога у свом животу, да ти цео космос доказује да он не постоји, ти ћеш рећи: „Склони те доказе! Моје срце зна да он постоји.“ Зато овде падају у воду празне мреже људских техника, а извлаче се из воде пуне мреже риба Божијега присуства и благослова. Тако је и с нама – све што у свом животу радимо, све што покушамо да урадимо, ако будемо радили само својим трудом, знањем и вештином, биће мање-више празно. Ако молитвом измолимо Божије присуство у свом труду, онда ће се испунити мреже нашег очекивања. Треба да имамо на уму и оне речи: „Куцајте и отвориће вам се.“ Не каже: „Закуцај и отвориће се.“ Тако куцајте својом молитвом на двери Божијега милосрђа и оне ће се, кад дође пуноћа времена за вас и ваше животе, отворити.
Када су апостоли знали сигурно да тај који им говори јесте Господ? После Васкрсења понекад нису могли да га препознају. То је дубока тајна. Али су увек били сигурни да је он тај када су с њим седели за трпезом и обедовали. Јести са Христом, обедовати за трпезом његовом не значи јести обичну људску храну. Та обична људска храна, хлеб и риба, постала је нешто друго. Тај хлеб је постао хлеб који с неба силази и даје нови живот свету, а риба је постала Исус Христос Син Божији Спаситељ, односно хлеб и риба су постали једно исто – тело живота, хлеб и чаша живота, храна бесмртности. И ми, браћо и сестре, можемо данас да сретнемо Васкрслога и срећемо га. Ми не седимо с њим за трпезом, ми стојимо пред његовом трпезом, а духовно седимо, а када се причестимо, с нама се деси исто оно што се десило са апостолима приликом тог догађаја. Испуне се наше мреже душе благословом Божијим, наше тело, наш ум, наше срце, све што је у нама и све што смо ми сједини се с њим. И почињемо да живимо овде и сада оно што ћемо, ако нас Бог удостоји, живети у сву вечност. А то је заједница с Господом Богом Спасом нашим Исусом Христом, а кроз њега и с њим са небеским Оцем и Духом Светим Утешитељем, којима слава и хвала вавек. Амин.
