У Вашем суседству живи радник „вредан, честит, поуздан“ – према Вашим сопственим речима – но сада без посла и без хлеба. Питате, да ли му се може помоћи одовуд из Охрида. Може – може и хоће. Охрид ће га помоћи својом лептом. Но, зашто га Ви не би помогли својим богатством?
Даје Вам се дивна прилика, да гладнога нахраните, и тако јеванђелску заповест испуните. Зашто ту дивну прилику уступате другом, и нудите другом спасење душе, које је Вама Богом понуђено? Тај човек је удаљен од Охрида хиљаду километара, а од Ваше куће није ни пуних сто метара. „Досади ми долазећи и просећи“, кажете Ви. Верујте, досади се и Богу трпећи богаташе, који само примају а не дају. А тог бедног човека изеде и досада и стид – мучнији од досаде стид – што је принуђен долазити пред туђа врата и просити. Не читамо ли ми сваки дан Оче наш, и не просимо ли од Оца небесног хлеб наш! Но неки од нас чим приме, говоре: хлеб мој! Зар је то Хришћанство? Зар је Христос за ту обману нашу претрпео муке на крсту? Не, не, никако. Он је у крвавој збиљи мислио и рекао, да као што је небески Отац – Отац свију нас, тако је и хлеб Његов – хлеб свију нас. Отуда, дакле, кад гладан човек моли за хлеб, он моли за своје хришћанско право.
И кад богаташ даје, даје по хришћанској дужности. Јер помагати сиромаха исто је онако строга заповест Божија као што је и заповест: не уби! Уосталом и искуство нас учи, да је боље давати док гладан моли за своје право него чекати да почне отимати своје право. Неиспуњена дужност на једној страни изазива отимање права с друге стране.
Мислите, дакле, о речима Господњим: Оче наш и хлеб наш. И кад познате сву дубину и силу ових речи, лако ћете спасти и своју душу и живот Вашег „вредног, честитог и поузданог“ но гладног суседа.
МИСИОНАРСКА ПИСМА; 217. Писмо