Чуди Вас што ја не пишем „ни о чем другом до само о Христу, кад треба писати о миру светском, о култури, о просвети, о напретку, о моралу“! О господине и брате, кам да ја не умем ни о чем другом ни писати до о Христу; и кам да ништа и не знам осим Христа! Да ми је да могу рећи као апостол: расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа (1 Кор. 2, 2). Ослушните чељад у кући – о чему ли више говоре него о домаћину дома? Чујте и читајте – ко се највише посведневно спомиње у једној држави ако не владар и старешина државе? Како онда да се међу становницима света не говори много и много о Домаћину света, о Владару васионе, о Цару небеса и земље, о Спаситељу душа наших? А говорити о Христу значи говорити о сваком савршеном добру на небу и на земљи.
Кад се говори о Христу, говори се и о миру, јер Он је прави Мироносац и Миродавац у историји наше планете.
Кад се говори о Христу, говори се и о култури у добром смислу ове речи (јер је ова реч до грдила онакажена). Гле, Он је надахнитељ најблагородније и најсветије културе у свету.
Говорити о Христу, значи говорити и о просвети људи, пошто се сва Његова наука односи на просвећивање људи, на просвећивање истином и на преображење духом.
Говорити о Христу значи говорити о напретку, јер Он једини може одвести људе даље од гроба.
Писати и говорити о Христу значи, наравно, неизбежно говорити о моралу, то јест о владању, о поштењу, чистоти, доброти, милости према страдалницима, љубави, и тако редом.
Заиста, није никакво чудо што моја скромност пише и говори о Христу, него је жалосно и чудо што хиљаде других, јачих и способнијих од мене, не мисле, не говоре, не пишу, не певају о Исусу Христу, Сину Божијем, Спаситељу света. Јер жетва је велика а посленика мало. Да се молимо Господару од жетве, да умножи посленике Своје на њиви Својој.
Вас молим, потрудите се и Ви, да уђете у онај велики хор људи и ангела, који своје погледе само у Њега управљају, и све своје силе употребљавају на утврђивање Његовог светог Јеванђеља у срцима људским.
МИСИОНАРСКА ПИСМА; 203. Писмо
