Признајем да се осећам нелагодно што ја треба да говорим о хришћанској мистици. Но, било како било, нешто треба рећи. Зато бих хтео да кажем, најкраће могуће, само неколико речи о ономе што Хришћанство сматра мистиком.
О мистици је говорено, и може се говорити, много. Има разних мистика и мистицизама. Мој би задатак био, а и дужност, да говорим о ономе пгго Хришћанство од самог почетка и до данас у својој вери и живом искуству, које ми називамо Православљем, сматра својом мистеријом (грчки: ,,мистирионк), и, ако хоћете, својом мистиком.
Како су од самог почетка Хришћанства схватали његову мистику први хришћани, први ученици Христови, апостоли? Колико су они сами били мистици може видети и проучити свако ко жели. За нас су овде посебно у центру пажње апостол Јован — најмлађи од ученика Христових и најомиљенији, познат као ,,апостол љубави“ — и апостол Павле, који је некако посебно и накнадно, изван дванаесторице, позван и укључен у апостоле.
Апостол Павле, негде при крају своје Посланице Римљанима — упућене у сам центар грчко-римског света онога доба — говори о „откривењу тајне — грчки: мистерије —, која је од вечних времена била скривена (буквално: прећутана), а сада се јавила“. Ова објављена тајна јесте Јеванђеље које Павле проповеда и које у наставку он поистовећује са откривењем и јављањем и проповедањем самога Исуса Христа. Све пак ово скупа, вели даље Павле у истој Посланици, било је наговештавано и обзнањивано кроз пророке, дакле у Старом Завету пре Христа, а сада је ,,по вољи вечнога Бога“ откривено ,,јављањем Господа нашег Исуса Христа“. То је крај 14. (или, у другим рукописима, крај 16.) главе Павлове Посланице Римљанима. И то је први текст на који бих се ја вечерас ослонио кад говорим о томе шта је хришћанска мистика.
Други текст је једна песма апостола Павла, која је, можда, била још пре тога првохришћанска химна, употребљавана у самој литургији, у тој централној хришћанској мистерији, о којој је Жарко Видовић говорио. Ова песма сачувана нам је у Павловој I Посланици Тимотеју (гл. 3, 16). Пошто је врло кратка прочитаћу је онако у стиху како ју је и исказао апостол Павле (или једна од првохришћанских општина):
,,Велика је тајиа побожности:
(Велика је мистерија вере)
Бог се јави у телу,
Оправда се у Духу,
Показа се анђелима,
Проповеда се народима,
Верова се у свету,
Узнесе се у слави.
Та мала химна апостола Павла у ствари је оно исто што ће Павле изнети и у друге две своје Посланице — Писма Ефесцима и Колошанима (обе ове Посланице писане су у затвору, двогодишњем, проведеном у Кесарији Палестинској, или у самом Риму, између 58. и 62. године после Христа) и што ће све скупа он назвати „тајном — или мистеријом — Божјом, која је Христос у вама“ (Колошанима 1, 27; 2, 2 и Ефесцима гл. 1. и 3.). Ова се основна хришћанска мистерија назива још и једноставно ,,тајна Божја“, или ,,тајна Јеванђеља“, ,,тајна вере“, али се ради о једној и истој истини и догађају: о оваплоћењу Сина Божјег, о јављању Бога у телу, тј. о тајни Христове богочовечанске личности и доживљају ње од стране верујућих, од стране хришћана, још у овом свету и животу.
Трећи текст апостола Павла, који бих оставио за нешто касније, такође говори о истоме. Али да се осврнемо прво на ова два. Ако се Хришћанство по нечему јавило као нешто сасвим другачије од свега осталога што је било пре њега и у његово време, и, слободно додајем, другачије и од свега што је до данас свету познато, — онда је то управо та тајна, та мистерија: Бог се јави у телу, Бог се јавио као човек, Бог је постао човек, или, како би то рекао апостол Јован, кога сам поменуо: Бог Логос постаде тело и усели се у нас, тј. Син Божији постаде истински Син Човечији, истински човек у телу (Јованово Јеванђеље 1, 1—18). Интересантно је да се та истина и догађај оваплоћења и очовечења Бога назива тајном, мистеријом, нгго нимало не умањује историјску реалност боговаплоћења. И сад, било како да гледамо на Хришћанство, у тој реалности оваплоћења се управо и састоји сав хришћански мистицизам. Православље не зна, од почетка до данас, за другу мистику и за други мистицизам. Тако су Хришћанство схватили апостоли, тако ће га, видећемо укратко даље (иако не бих желео да излажем сву историју хришћанске мистике), схватити и први апостолски ученици и даље хришћански мученици и подвижници, тј. Оци Цркве и, ако хоћете, сви
црквени мистици, и уопште сви истински хришћани до данас.
Не треба мислити да је такво схватање само плод личног мистичког искуства апостола Павла и Јована. Сам Христос је наступао са једном заиста божакском самосвешћу, са тако дубоким самосазнањем да је он Син Божји, да је то било тако јасно и одређено да је управо то коначно и уверило његове апостоле (после Христовог страдања и васкрсења) да је Он заиста Бог и Господ, од Бога послани Месија и Спаситељ (сравни исповедање апостола Петра и Томе — Матеј 16, 16 и Јован 20, 28). Ова Христова самосвест о себи као Сину Божјем и Богочовеку била је понекад скандалозна и чак, рекао бих, шокантна и за саму ону средину која је била вековима припремана за долазак Месије, мислим на изабрани Јеврејски народ, а то је за многе и до данас. Како је прошли пут тачно рекао Енрико Јосиф, цитирајући речи оца Јустина Поповића (из његове Догматике), ако Христос није био оно за шта се издавао и говорио о себи, тј. Син Божји и Бог, Богочовек и Спаситељ, онда је он, заиста, био најпретенциознији и најдрскији самозванац.
Управо са тим и таквим идентитетом Христа, као оваплоћеног Бога, као Богочовека који је „Пут и Истина и Живот“ (Јован 14, 6) — и то и у метафизичком и у физичком смислу —, са тим, дакле, хришћанским максимализмом наступили су апостоли, проповедајући Христа као ,,тајну Божју од векова сакривену, а сада објављену“, објављену сада и овде (Мс е! пипс), тј. географски и историјски показану у Исусу из Назарета, у Христу Богочовеку. Ту хришћанску оваплоћену тајну, или мистерију, апостол Павле назива, као што сам рекао, „Христос у нама“, тј. Христос као Бог у телу, оваплоћен и настањен у нама и међу нама. Треба одмах нагласити да ова основна истина хришћанске мистике није, пре свега, у томе шта је Христос говорио, учио, радио, него је то првенствено Он сам и доживљај Њега као Богочовека, доживљај његовог новог богочовечанског живота у заједници са Њим. Зато се у речима апостола Павла: ,,Тајна Божја која је Христос у нама“ и налази оно што хришћанску мистику чини посебном и изузетном.
Та посебност је, пре свега, у томе што се у личности Христа — оваплоћеног и очовеченог Бога — јавља Бог у најконкретнијој датости, у телесности и човчијости, у пуној људској психофизичкој реалности. Присетимо се само Павлових речи у Посланици Колошанима (3, 9): „У Христу обитава (борави, живи, реално је присутна) сва пуноћа Божанства телесно“. То је, нема сумње, за Јевреје (иако вековима припремане кроз Стари Завет) био „скандал“, саблазан, а за Грке (такође на свој начин припремане кроз философију) то је било ,,безумље“, лудост. Апостол Павле се не стиди да то нагласи више пута (нарочито у I Коринћанима 1, 22—25). Међутим, Хришћанство од тог максималног мистичког искуства није одступало и апостоли су за то стајали, о томе сведочили, за то живот свој давали. У томе је и сва њихова лична и колективна хришћанска мистерија, тј. сав хришћански мистицизам, или, да будемо тачнији и употребимо израз из чисто православног светоотачког речника, у томе је сва хришћанска мистагогија, тј. увођење и посвећивање у тајну и благодатно доживљавање те тајне, благодатно-мистичко искуство хришћанског бића и живота као Тајне Христове.
Конкретно пак, Христос као Богочовек, као „тајна Божја у нама и међу нама“, доживљаван је од апостола и првих хришћана, на један сасвим опипљив и искуствен начин. Жарко Видовић је то у свом уводном експозеу само наговестио. Наиме, још пре самог страдања Христовог, Христос је са дванаесторицом ученика својих, у једној соби на Сиону у Јерусалиму, држао своју Тајну вечеру, или како се то грчки зове — Мистичку вечеру. Била је то, у ствари, прва хришћанска евхаристија, прва литургија, у којој је отпочела хришћанска мистерија доживљавања Царства Небеског на земљи, мистерија причешћа Богом, тј. заједничарења у пуноћи Божанског живота. После пак Христовог страдања и васкрсења, апостоли проповедају Христа распетога и васкрслога, и мистички сусрет са Њим доживљавају окупљајући се заједнички на литургију — ту прву хришћанску мистерију, мистагогију (српски: тајинство, тајноводство, светотајинско богослужје и чин и доживљај).
Иако је хришћанска литургија, евхаристија могла спољашње да личи на грчке мистерије (рецимо Елевсинске мистерије), или на друге мистеријске радње у источним религијама и култовима, ипак првохришћанска црквена литургија има ту битну разлику што се она не своди само на „мистеријску радњу“, на „мистеријско посвећивање и увођење у један култ или тајно спознање, него, пре свега, она
представља светодуховски, благодатни доживљај есхатолошког сусрета и заједнице са Христом. Она је историјска антиципација богочовечанске вечне заједнице светих са Јединим Светим. Наравно, предуслов и почетак ове мистерије бива и настаје кроз веру у Христа, кроз обраћење, покајање и крштење, кроз благодатно-подвижничко поистовећење са Христом распетим и васкрслим, а све то бива дејством Духа Светога у заједници Цркве.
То што су хришћани на тако практичан, на видљив начин остваривали (или латински речено: на сакраменталан начин; српски: на светотајински, мистериолошки начин), то јест кроз крштење, кроз духопомазање, кроз литургију Цркве, остваривали своје приопштење ( — причешће) Тајни Христовој, као тајни оваплоћеног Бога у нама и међу нама (видети напр. Дела Апостолска 2, 41—47 и I Коринћанима 10, 16—17), то је баш оно што је сачињавало прву хришћанску Цркву као тајну Христову, као тело Христово. Другим речима, хришћанска мистерија добива одмах на почетку еклисиолошке, Јцрквене димензије, рецимо слободно: друштвене димензије (у нашем~ речнику: саборне димензије). Није то мистика само појединаца, мистика елите, посебно обдарених индивидуа, него је намењена и отворена свима људима, што опет не значи да није и лична. Она је лична управо зато што је заједнична, јер је и човек истовремено и личност и заједнично биће, црквено биће. (Личност и заједница су корелативни: нема у хришћанском искуству једнога без другога). То је један од битно нових квалитета хришћанске мистике.
Најзад, ево и трећег обећаног места из апостола Павла, које најбоље илуструје новину и целовитост лично-заједничне хришћанске мистерије и мистике. При крају 3. главе Посланице Ефесцима, која је иначе једна од најдубљих Посланица апостола Павла — можда баш зато што је писана у тамници и у оковима за Христа —, Павле се моли за Ефешане (хришћане, дојучерашње незнабошце и многобошце, којима је он проповедао Христа и обратио их у хришћанску Цркву), и у тој молитви, можемо слободно рећи, он раскрива целовито ону тајну коју им је предао као Јеванђеље, а која садржи у себи сву хришћанску мистерију тог новог стања и новог живота. Павле наравно не остаје само на нивоу молитвене жеље, него раскрива до у Најзад, ево и трећег обећаног места из апостола Павла, које најбоље илуструје новину и целовитост лично-заједничне хришћанске мистерије и мистике. При крају 3. главе Посланице Ефесцима, која је иначе једна од најдубљих Посланица апостола Павла — можда баш зато што је писана у тамници и у оковима за Христа —, Павле се моли за Ефешане (хришћане, дојучерашње незнабошце и многобошце, којима је он проповедао Христа и обратио их у хришћанску Цркву), и у тој молитви, можемо слободно рећи, он раскрива целовито ону тајну коју им је предао као Јеванђеље, а која садржи у себи сву хришћанску мистерију тог новог стања и новог живота. Павле наравно не остаје само на нивоу молитвене жеље, него раскрива до у дубину оно што им је већ предао и на шта их сада молитвом само подсећа:
„Преклањам колена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, од кога се сваки род на небу и на земљи назива, да вам Он, по богатству славе своје, да силу да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку (тј. у вашим личностима), и да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли схватити заједно са свима светима (тј. са свима верујућима) шта је ширина и дужина и дубина и висина (тајне Христове), и тако познали љубав Христову која превазилази свако знање, да се испуните сваком пуноћом Божјом“ (Ефесцима 3, 14—19).
Богатство садржаја ове Павлове молитве изискивало би посебан, веома опширан коментар. Укратко само да кажем да је ту садржано углавном све што обухвата и даје православна хришћанска мистика: живот и заједницу са откривеним Богом љубави — Светом Тројицом: Оцем и Христом и Светим Духом, препород човека изнутра Духом Божјим и усељавање Христа у срца верних, што се лично испољава као укорењеност у љубави, као заједница ,,са свима светима“, што све скупа уводи у божанску стварност љубави Христове која надилази свако знање, јер се човек испуњује Пуноћом Божанства (грчки израз: плеромом), пуноћом Божанске Љубави и Живота.
Све то дакле изражава апостол Павле у виду молитве и на тај начин изнова и још дубље мистички посвећује и уводи, мистагогизира хришћане, тј. позива их да слободно и у љубави узму у томе учешћа све дубље и све пуније. Речено пак речима апостола Јована све ово укратко би се изразило оним искуством и оним доживљајем који Апостол љубави формулише овако: „Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога послао да живимо њиме“ (Јеванђеље 3, 16 и I Јованова 4, 9—10).
Исту хришћанску мистерију доживљавају и о њој сведоче и проповедају је и први ученици апостола. Тако, један од скоро непосредних ученика апостолских, свети Игњатије из Антиохије, који је већ око 60—70. година постао епископ Антиохијске Цркве и затим је мученички пострадао у Риму (у време Трајана, почетком 2. века), пише својих седам Писама малоазијским и римским хришћанима, у којима сведочи о свом личном и заједничком црквеном доживљају Христа као централне мистерије хришћанства. „Љубав је моја распета“, вели Игњатије, мислећи на распетог и васкрслог Христа, „и ја не желим друго него да се с Христом сјединим и с Њим свагда будем“. То сједињење, вели он, започиње још овде на земљи, у овом животу,
у подвигу вере и љубави и особито у тајни Евхаристије, која је „фармакон атанасиас“ (лек бесмртности), јер нас уводи у есхатолошку пуноћу вечног живота. Ова заједница са бесмртним Богом у Христу истовремено је и заједница са светима, тј. са свима онима с којима се Христос поистоветио поставши човек и оставши у Цркви и са Црквом („Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ — Јеванђеље Матејево 28, 20). Другим речима, и по Игњатију, једино богочовечанска заједница, која је омогућена тиме што је Бог постао човек и уселио се у нас и међу нас, јесте права хришћанска мистерија и мистика, јер једино она омогућује људима да се причешћују Богом, да партиципирају У животу Божјем, да заједничаре у вечноме Богу.
И следеће хришћанске генерације, особито велики Оци Цркве из другог, трећег и четвртог века, као што су Иринеј Лионски, Ориген, Атанасије Велики, евети Василије, два Григорија, и нешто касније Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, и све даље до Григорија Паламе (из 14. века) и Серафима Саровског (из прошлог века), имају углавном исти доживљај и исто искуство хришћанске мистике као сусрета и сједињења са Христом Богочовеком, и кроз Њега и у Њему виђења и созерцања, благодаћу Духа Светога, лица Божијег и пуног заједничарења у животу Божјем. Ова заједница са Богом у Христу — вером, љубављу и благодаћу као вечном енергијом Божанства — увек је и заједница са свима светима, са другим људима као децом Божјом, макар то били и дојучерашњи грешници, а сада су чланови Христови, браћа и сабраћа у Христу и са Христом, сви заједно синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи.
Другим речима, хришћанска православна мистика је стварно и увек битно црквена мистика. Знам да наше време, кад ово чује, тешко може то да схвати (за неке то можда личи на ,,клерикализам, али Православље нема и не зна за тај проблем; туђа му је та проблематика). Међутим, ја сам дужан да говорим о ономе што је било, што јесте и што остаје до данас срж православне хришћанске мистике.
Није да ту не постоји, или да је забрањена лична мистика, тј. лична мистичка искуства, лична заједница и сједињење са Богом. Напротив, хришћанство је религија личности и духовни живот личности је у средишту пажње, али је лична мистика аутентично могућа само у заједници са Христом оваплоћеним, а то значи само у телу Христовом које је Црква, као живи саборни организам Бога и његовог народа. Лична мистика се верификује и потврђује тек у заједничкој мистици и искуству Светих. који су Христова браћа, међу којима је он Прворођени (Посланица Римљанима, цела 8. глава, особито стихови 28—32). То је смисао и богочовечански размер Христовог оваплоћења и очовечења, које зато и има и личне и саборне, заједничке, еклисиолошке (црквене) димензије.
Иринеј Лионски, рецимо, противи се гностицима (јеретицима из 2. века) између осталог и због тога што су нецрквени, несаборни (несоцијални) и упућује их на заједнице црквене, не велике Цркве по градовима основане од апостола, да би се тамо научили правој хришћанској истини и аутентичном духовном животу, а не да се позивају на некакво „тајно знање“ (апокрифни ,,гнозис“) које су наводно само
они добили од Бога. Иринеј праве хришћане назива ,,еклезиастици“ (= црквени), док гностике назива по њиховим разним „школама“. А хришћанска мистика није само ,,школа“, већ пре свега нови живот у новој заједници с Богом.
Припадност Цркви као богочовечанском заједништву у тајни Христовој први хришћани су у време римских прогона плаћали врло скупо, често и мученичком смрћу (док гностици уопште нису били гоњени), али се своје припадности Цркви нису никада одрекли. Шта више, они су црквеношћу проверавали и себе и своје личне мистичке
доживљаје.
У својој књизи „Кабала и њена симболика’, која је и код нас преведена и о којој је прошли пут било овде речи, Гершом Шолем зели како су сви мистичари, сви носиоци мистичких доживљаја, увек били у сукобу са званичном религијом, са званичном црквом. Насупрот томе, могу да докажем да, бар што се тиче Источног хришћанства, тј. Православља, то уопште није тако. Било је и у Источном хришћанству прогона истакнутих духовних људи и светитеља, али то никада није било због њихове мистике. Јер, управо су они прави и најдубљи мистици на Истоку, као што су били Григорије Богослов, Максим Исповедник, Симеон Нови Богослов, код нас Свети Сава, па Григорије Палама, па свети Јован Кронштатски у Русији и други, —• били несумњиво прави црквени мистици и истовремено били су активни делатељи Цркве, често и на видним црквеним положајима, тј. налазили су се у самој жижи црквених збивања и
догађаја.
Ако су поједини светитељи у Православљу и били гоњени — и то је најчешће било од државних власти, мада понекад и од црквених — онда је то било не зато што су мистици, него — обратимо пажњу на ову важну компоненту — зато што је у мистици хришћанској код светих људи снажније избијао на површину не само доживљај тајне Добра, мистике Добра, Љубави, Истине, Светлости, једном речју мистике Христа, него се око њих и на њима пројављивала и испољавала и присутна у свету тајна Зла и греха, ,,тајна безакоња“, како вели апостол Павле (I Солуњанима 2, 7). Јер несумњиво да постоји и својеврска мистерија зла у свету и у људима. (Карактеристично је да исти апостол, који употребљава изразе: ,,тајна Божја“, ,,тајна Христова“ итд., употребљава и изразе: ,,тајна безакоња“, ,,тајна Вавилона“, или ,,тајна апокалиптичке звери“, како вели апостол Јован).
Тајна, дакле, греха и зла такође постоји и такође је велика, јер покрај ,,дубина Божијих“ постоје и ,,дубине Сатанине“, о којима говоре два највећа хришћанска мистика — апостоли Павле и Јован. И управо због тога, мистика Добра у овоме свету јеете мистика распе- тог и прогоњеног Добра, распетог али ипак непобедивог. Уосталом, и Христос није својим следбеницима обећавао спољашње спокојство
и уживање, него и прогоне и страдања на овој и оваквој земљи. И сам Христос је зато и страдао и био распет, али је кроз своје страдање и смрт за људе васкрсао, и тек тако је зло и грех изнутра победио; кроз своје праведно страдање разоткрио је изнутра унутрашњу пустош, насиље и лаж неправде, зла и греха. Зато после Христа није чудо што је таква судбина и његових правих следбеника.
За познање тајне Добра није неопходно и познање тајне Зла и греха. Али у овом и оваквом свету, свету по сведочењу хришћанских мистика палом и трагичном, изгледа да се само кроз истовремено познање уз тајну Добра још и тајне Зла, макар и само споља кроз прогоњење и страдање за Христа, најаутентичније појављује истинитост и спасоносност духовног (== мистичког) живота у Христу, тј. истинска хришћанска мистика. Она се пројављује у светитељима као унутрашња победа над грехом и злом и тиме као превазилажење зла и греха у човеку и свету. Зато је она не само опитно познање и доживљај добра и зла, него и далеко више од тога: искупљење и спасење у Христу Богочовеку, нови богочовечански живот као учешће и заједничарење у тајни вечнога Божјег Живота, у слободној љубавној заједници са Богом у Христу. Срж те тајне је у љубави Божјој према човеку — у човекољубљу Божјем, које, по речи апостола Павла, превазилази свако знање.
Наставиће се….
