Заиста, сва тајна хришћанске православне мистике садржана је у тој безграничној, безузрочној — ничим другим не мотивисаној осим слободом и несебичношћу Божјом — љубави Божјој, због које се Христос и назива Једини Човекољубац. Једини човека достојан одговор, човека као слободног и самоодговорног бића, на ту и такву
Божју љубав јесте такође опет љубав, и зато она и јесте главни садржај и мотив подвига и живљења хришћанских мистика на Истоку. Љубав јединствена, иако двострука: богољубље и човекољубље (обоје понекад названо једним именом: христољубље, тј. као јединствена богочовечанска љубав). Само на том простору, у тој атмосфери односа љубави између Бога и човека измерив је и саизмерив прави и аутентични човек и права и аутентична хришћанска мистика, јер је само тако, по мери Тајне Христове, примерен Бог човеку и човек Богу. У томе и јесте сва тајна Христа као оваплоћеног Бога и Човека Да додам овде још и то, да се у тој љубави Божјој према човеку и човековој према Богу, не могу мерити и поредити никаква друга бића, ни светови, ни анђели (ср. Римљанима, гл. 8, 35—39). Јер је хришћанска мистика, у њеном христоцентричном (богочовечанском) опиту и искуству, дубља и свеобухватнија и од анђелске, ако се о овој другој може овде говорити.
Завршићу, зато, навођењем овде двојице од малопознатих код нас хришћанских мистика са православног Истока. Један од њих, свети Дијадох Фотички, био је најпре монах а затим епископ у Епиру (из 5. века), а други је монах са Синаја, свети Анастасије (из 7. века).
Сва мистерија хришћанска, вели Дијадох Фотички, састоји се у томе што је Бог створио човека да би се човек приближио Богу и на најблискији начин учествовао у богатству божанског живота, тј. свега онога што божански живот садржи и јесте. Али, огромна је и природно непремостива провалија између вечног и нествореног Бога и
створенога у времену човека. И заиста, ову истину бескрајног растојања Бога и човека потврђују и највећи мистици, јер у својим најдубљим доживљајима долазе до тог непремостивог амбиса (ср. Псалам 41 (42): „Жедна је душа моја Бога, Бога живога!. . . Бездан бездну призива!“)* Постоји једна доста распрострањена мистика, од крајњег
Истока до крајњег Запада, која, иако је врло дубока, ипак се на крају крајева своди на само натуралну, натуралистичку мистику, на један дубок доживљај огромних тајни којима је испуњен наш свет и светови човекови. Но, то још увек није доживљај Живог и Истинитог Бога. За хришћанску православну мистику, и мистике као што је свети Дијадох Фотички, истински доживљај и живо искуство живе заједнице са Живим Богом јавља се и омогућује човеку тек у Христу оваплоћеном, који је као Богочовек собом премостио онтолошку провалију и растојање између нетварног Бога и тварног човека. И управо зато, вели свети Дијадох, да не би човек остао само на нивоу једне натуралне мистике, као доживљаја тајанстава овога света но не и стварног доживљаја Бога, зато је Бог постао човек и омогућио стварну животну заједницу и сједињење човека са вечним и бесмртним Богом. Другим речима, тек са очовечењем Бога у Христу омогућено је човеку да стварно достигне Бога и оно ради чега га је Бог и створио: да буде син Божји у вечној љубави Божјој, у наручју Божјем (Јован 1, 18).
Какво је пак то наручје Божје — говори нам свети Анастасије Синаит, други од поменутих двојице мистика са Истока. Осврћући се на једно место у I Посланици апостола Петра (1, 12), где се каже да су Јеванђељем Христовим и Духом Светим нама у Цркви откривене и дате тајне „у које и анђели желе да завире“, тј. да је нама људима откривено и дато више него и анђелима, свети Анастасије Синаит се
пита: какве су то тајне, и у шта то и анђели „желе да завире“? У одговор на то он се враћа на Христову Тајну вечеру, на којој је апостол Јован — најомиљенији ученик Христов и символ новозаветне есхатолошке стварности човека у Богочовеку — наслонио се на груди Божје. Тиме је изражено и показано оно зашто је Христос и
дошао у овај свет, зашто је и одржао своју Мистичку вечеру, зашто је и основао Цркву, једном речју: зашто је Бог постао човек и у чему је срж „тајне Божје која је Христос у нама“. Садржај и смисао и циљ те богочовечанске тајне је у томе што је Бог постао човек, а не анђео, или неко друго биће, тако да се човек може наћи у наручју Божјем, на грудима Бога који у том моменту — а и на сву вечност — носи нашу људску природу. То је последња тајна поистовећења Божјег са човеком ради нашег поистовећења са Богом, поистовећења у личној и слободној заједници љубави и вечног живота, заједници не ишчезнућа или обезличења човека, него управо благодатно-љубавног обожења и обогочовечења нашег. Јер заједница богочовечанске љубави предпоставља живе и слободне личности и гарантује њихово вечно
очување и пуноћу.
У овој тајни бескрајног човекољубља Божјег, где се Бог изједначио са нама у Христу да би нас изједначио са собом, у вечном наручју љубави и слободе, ето у њој се и састоји сва хришћанска мистика. То је мистика свецело христоцентрична, а то значи свецело богочовекоцентрична. У центру те мистике је Бог и човек. То је мистика
личног и заједничког општења Бога са сваким и са свима, и свих са Богом и са свима, у Христу Богочовеку. То и јесте Тајна Христова, или „Тајна Божја која је Христос у нама“, и у томе је сва хришћанска православна мистика.
Теолошки погледи
