ЕВХАРИСТИЈСКИ ПРИСТУП ХРИШЋАНСКОМ ВАСПИТАЊУ
1. Ако би смо поставили себи питање: шта је и у чему је идентитет Православне Цркве, и хтели да на то питање добијемо један конкретан, кратак и тачан одговор, онда би тај одговор без сумње био — да је управо Света Евхаристија, то јест Литургија наше Цркве, њен прави и истински идентитет. Света Евхаристија је овде, наравно, схваћена онако како је схвата и доживљава сама наша Црква: не као „једна од седам тајни”, него као Литургија Цркве, као тајна саме Цркве. Јер Божанска Литургија, као тајна-догаћај> као дело и акт целе Цркве, представља у сваком месту и сваком времену, откривење и манифестовање у овом свету целокупне Цркве Божје у Христу, јављање и испољавање бића и идентитета саме Цркве као такве, као Тела Христовог, као богосабраног скупа или сабора верног народа Божјег, који се вером у Христа и благодаћу Божјом окупља око свог епископа (или свог свештеника у име епископа) да принесе дарове Његове свете Цркве” у Христу Исусу, благодаћу и дејством Духа Светога. На тај начин, свака православне вере локална Црква, окупљена око епископа и презвитера на својој светој Литургији, открива и пројављује своју идентичност са свецелом Католинанском (Саборном) Црквом Божјом, која је благодарећи божанској Евхаристији свуда и увек једна — једно и јединствено Тело Христово и на земљи и на небу.
Света Литургија не представља само једну од седам тајни у Цркви, него сачињава и открива саму тајну Цркве, „Тајну Христову” по речима Апостола Павла (Еф. 3, 3-4; 5, 32; Кол. 1, 27; 2, 2; 4, 3), тајну која се зове и јесте Христос у нама и ми једно у Христу, по речима истог Апостола (Кол. 1, 26-27; 3, 11;. Гал. 3, 26-28), то јест тајну идентичности Христа и Цркве, тајну нашег учлањења вером, заједничарењем и благодаћу Светога Духа у живо Тело Живога Христа. Из овога само собом произилази да је Литургија Цркве у ствари њено највеће, најпотпуније и најконкретније исповедање и сведочење о вери њеној. Исповедање и сведочење најпре о Богу: да је Бог мећу нама и ми у заједници с Њиме — нашим Творцем и Спаситељем; затим исповедање о свету — творевини Божјој, и о човеку — слици Божјој, и о Цркви — заједници синова Божјих, и то исповедање на конкретан и ,,практичан начин, кроз Литургију, која представља црквену визију на делу света и човека пред Богом и са Богом.
Стварно, Литургија Православне Цркве представља један реалан на делу („у пракси”) синопсис и рекапитулацију саборнокатоличанске вере Цркве. Јер служење Божанске Литургије верног народа Божјег који је Црква, раскрива нам реално присуство, црквено-тајинску манифестацију свега Откривења Бога Живог и Истинитог, открива нам и раскрива човекољубиви домострој спасења Свете Животодавне Тројице, који се домострој у светој Литургији раскрива и пројављује као благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа- Почетни возглас свете Литургије: „Благословено царство Оца и Сина и Св. Духа”, и такође речи молитве из самог канона Евхаристије: „Ти ниси престао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и царство Твоје будуће нам даровао, и зато Ти ми благодаримо”, — показују нам и означују да у Литургији својој целокупна Црква улази и ступа у Царство Божје, и поистовећује се са њиме. А шта је то Царство Божије, Царство Свете Тројице? То је сав свет видљиви и невидљиви, тварна бића и нетварна благодат Божја, свет како га је Бог замислио и створио да би он постао Црква, то јест да би постао Дом Бога Оца, Тело Христово, Обиталиште Светога Духа (Еф. 2, 18-22). Свет је замишљен и створен од Бога да би постао Црква, зато је Црква саборно и сабирно име за сва дела Божја, за сва добра Божја и сва бића и твари које је Бог створио да их уведе у царство Својег вечног живота.
2, Пошто је свет Богом створен и назначен да постане Црква, и пошто се ради тога остварује човекољубиви домострој Божји као „домострој тајне Христове” (Еф. 3, 2. 9) који уводи у вечно Царство Божје, јасно је само по себи да и живитељи, обитаваоци, грађани тог Царства, то јест сва створена бића у свету Божјем, назначена да уђу у Цркву и постану чланови Цркве и наследници Царства, да сви они треба, по речи Апостола Павла, ,,да живе и понашају се као што треба у Дому Божјем, који је Црква Бога Живога, стуб и тврђава Истине” (1 Тим. 3, 15). Ово пак живљење и понашање, овај начин живљења и делања, начин опхођења и поступања, владања и васпитања, треба да буде, по истом Апостолу, сагласно и сходно великој Тајни Побожности (1 Тим 3, 16) у којој се састоји и садржи сва тајна Цркве и света. Та „,тајна побожности” јесте јављање Бога у телу (1 Тим. 3, 16), то јест оваплоћење и очовечење Христово, и истовремено — јављање човека у Богу, то јест узношење човека у слави (1 Тим. 3, 16), или обожење човека у Христу.
Какво је и шта означава то ,,понашање,; или ,,владање, (опхођење) у дому Божјем који је Црква? То је понашање, живљење, васпитање, сагласно са основном тајном која се свршава у дому Божје тј- сагласно са великом Тајном Побожности (1 Тим. 3, 15-16), и означава начин битног (егзистенцијалног) живљења и учествовања у тој основној тајни света и живота. Начин, дакле, понашања, начин односа и поступања, начин васпитаног владања сходно овој Тајни састоји се у једном таквом начину људског живота и делања који би био једна непрекидна богослужбена литургија, једна богоцентрична служба, бого-служба, стално животно богослужење и литургисање Богу и Господу ове свете и велике Тајне. Другим речима, то би био начин евхаристијског живљења, деловања и понашања човека пред Богом у овом свету и животу.
Први човек, Адам у рају, живео је и проводио је један такав живот евархистијски, живот литургисања (тј. служења) Богу и себи, живот литургијски, функционалан, спасоносан. У тој првој рајској литургији човек је приносио Богу себе, целокупно своје биће и живљење и целокупну твар око себе. У свом таквом литургијском, богоцентричном понашању Адам би, остајући веран Богу и своме правом назначењу, достигао до остварења оне велике Тајне Побожности, то јест до свога обожења у Христу и прослављења све твари, као коначног назначења човека и света. У том и таквом понашању и начину живљења он је требао да расте и напредује, да се усавршава све више и више кроз испуњење своје боголикости, јер је и створен по лику Божјем са назначењем да достигне до пуноће своје истинске богоподности да достигне у подобије Бога, у благодатно по-истовећење (истоветност)са Богом3. Свети Иринеј Лионски са правом говори да је први човек у почетку био као дете, и да је требао да расте, напредује и усавршава се док не достигне у човека зрела и савршена, „у меру раста пуноће Xристове,, (ср. Еф. 4, 13). У овом и оваквом православном схватању човека очигледно је присутан један антрополошки динамизам. Очигледно је да већ ту, на самом почетку хришћанске антропологије, постоји у првом реду место и простор за васпитање, простор за васпитавање, изграђивање и уздизање човека, за његово усавршавање. Човек је био створен од Бога добар и савршен, али је од самог Бога био постављен на пут динамичког раста и слободног развоја, на пут слободног васпитавања и усавршавања себе, у динамизам раста из једне пуноће у другу, из славе у славу. То је управо и разлог зашто је Бог дао човеку заповест у рају: да му помогне у овом васпитавању себе, у понашању и живљењу сходно своме назначењу, да помогне човеку да живи један живот истински слободан и ненаметнут, али и потпуно одговоран живот, живот прогресивног рашћења и слободног динамичног изграђивања себе, васпитавања и испуњавања4 5 себе сагласно својој боголикости и сходно својој богоподобности.
Али, као што је познато, човек је одрекао тај свој позив и назначење, и уместо да буде вођен, васпитаван, испуњаван и усавршаван својом слободном стваралачком вољом и љубављу посредством Бога и Божје помоћи, у једној литургији слободне и узајамно љубеће сарадње са Богом Човекољупцем* човек је изабрао понашање и владање по савету и вољи ћавољој. И тако је дошла трагедија пада људског, то јест смрт духовна и телесна, прекид општења и заједнице са Богом Живим и Истинитим и, према томе, један живот неприродан и противприродан. један живот без литургије, без функције, живот промашен, пали живот. Човек је, како вели о. Александар Шмеман, почео да живи „један живот неевхаристијски у једном свету неевхаристијском.
Али, човекољубиви Божји домострој спасења дао нам је Христа. Христос је увео и даровао нам ,,другу заједницу“ с Богом — Св. Григорије Богослов, то јест нови однос и нову заједницу измећу Бога и човека, заједницу која је била прекинута човековим падом у грех и одступањем од Бога. Ова нова заједница у Христу не само да је васпоставила него је и надмашила и преиспунила ону прву литургију која се вршила у рају- И управо у Литургији Цркве, као Тела Христовог, манифестује се и саопштава се нама ова друга и последња (коначна, есхатолошка) заједница с Богом, заједница која и јесте велика Тајна Побожности, то јест сједињење Бога и човека у Христу, обожење човека оваплоћењем, смрћу и васкрсењем Христовим.
3. Улазећи у Литургију Православне Цркве и учествујући у њој, ми присуствујемо и заједничаримо, на литургијском (евхаристијском) сабрању са осталим члановима Цркве, у тој великој Тајни Побожности, и самим тим ми се на Литургији понашамо, владамо и живимо. дакле ми себе на Литургији васпитавамо, сагласно тој великој Тајни Побожности која се на њој свршава и служи, литургише. Мерило и правило, закон и мера тог литургијског понашања и владања састоји се и садржи се у оним речима литургијске молитве из канона Евхаристије: „Твоје од Твојих Теби приносимо за све и ради свих’, а такође и у оним речима јектеније: „Сами себе и један другога и сав живот свој (сву твар и сва наша дела) Христу Богу предајмо”.
Може се поуздано рећи да Евхаристија (као Литургија — то јест као дело и тајна Цркве) јесте истинско понашање, или владање, васпитање, етос Цркве Православне, најпре пред Богом и према Богу, а затим и према свету и човеку. Јер у својој Литургији Црква исповеда и васпитава у пракси и на делу да је Бог Творац, Отац и Спаситељ свих нас и свега света. Она у Евхаристији такође исповеда да је сва твар, то јест сав космос творевина Божја и према томе је добра; затим да је та твар због греха људског потпала под пропадљивост и смрт, али да она може бити спасена у Христу и већ је спасена као Црква, која је тело оваплоћеног Логоса, заједница у Духу Светоме јављених синова Божјих у Сину Божјем, који и јесу слава и слобода све твари (ср. Рм. 8, 19—23). У Литургији Црква Православна такође исповеда и сведочи да је човек живи лик Живога Бога и да он треба да иде напред, и може да иде и напредује, да расте и уздиже се до своје пуноће која је богоподобије, то јест обожење и обогочовечење човека, у чему и јесте право васпитање и образовање човека. Али у Литургији се такође говори и показује да је човек пао, да је он, уместо да буде син Божји и да има понашање и васпитање сагласно и адекватно своме позиву и назначењу, пошао за саветом ђавољим који га је одвео у потпуни промашај својег назначења, у грех. С друге стране, Литургија истовремено исповеда и спасење човека у Христу, а то спасење и јесте она велика Тајна Побожност то јест: Бог који је постао човек ради нас и ради нашега спасења, Исус Христос Спаситељ, Богочовек. Свршавање Свете Евхаристије управо нам и раскрива и показује спасоносно понашање новога човека у Христу, истога човека, палога али и препорођенога, васкрслога и васпостављенога у Христу благодаћу Духа Светога.
Из часописа – Теолошки погледи