Међутим, Литургија и литургијски живот у Православној Цркви не ограничава се само на храм- Већ од самог почетка живота хришћаниновог, то јест од светог Крштења, човек хришћанин улази у један начин литургијског и евхаристијског живљења, рада, понашања и васпитавања. Он се од почетка па кроз сав даљи свакодневни живот васпитава и живи евхаристијски, литургијски, то. јест увек и свагда као жива икона Исуса Христа, као христолики и христоподобни (христоподражавајући) пророк, првосвештеник и цар све твари и свега света, који прима, узима и употребљава све твари као долазеће од Бога, као. дар Божји, и онда их опет приноси Богу као дар благодарности своје, као евхаристију. „Јер свако је створење.
Божје добро, и ништа није за одбацивање, када се узима и прима са захвалношћу“ — (1 Тим. 4, 4). На овај начин, сав свакодневни живот човека пре Литургије» пре доласка у храм на свету Евхаристију, наравно човека васпитаног и понашајућег се литургијски, црквено, у ствари је једна стална проскомидија, стално припремно доношење и приношење које треба да буде завршено, испуњено и (у)савршено на Литургији Цркве призивањем („епиклезом“), силаском и дејством божанске благодати Духа Светог.
После пак Литургије, излазећи из храма, хришћани васпитани православно, евхаристијски, настављају свој живот и свој рад у свету такође на начин литургијски. У Литургији, сваки је схватио и доживео своје људско биће као личност и као заједницу (то јест као личност у заједници). Излазећи из Литургије поново у свет („У миру изиђимо“), они настављају да се понашају и поступају као слободне личности у Христу, као „обновљни у познању по лику Христовом“ (Кол. 3, 10—11), као бића личностна, боголика, која имају вредност неприкосновену и несводиву нинашта друго (мада су стално изложени свима као „сметлиште“ света и „призор“ за свет — 1 Кор. 4, 9.13), али истовремено и као саборни чланови Цркве Христове, благодатно-органски удови Тела Христовог, не престајући истовремено да буду и припадници рода људског и друштва људског у свету. Овде се, наравно, сусрећемо са једним сталним крстом у животу хришћанина у овоме свету, али ношење крста свога и идење за Христом стално је својство хришћана у овом свету и веку (ср. Гал- 6, 14).
Васпитање хришћанина у свету не може имати други циљ од онога што је циљ и Литургије: спасти човека од греха, трулежи и смрти, спасти га од власти ђавола, и сјединити га с Христом, учланити га у Тело Христово — Цркву ( = уцрквити, ухристовити човека, да човек постане син Божји и обиталиште (храм) Духа Божјег Светог. Ово значи да ни један други циљ васпитања, ма какав он и како узвишен био, не може собом заменити једини крајњи циљ човеков — обожење, које једино представља пуноћу и аутентичност истинског бића и живота човековог. У овом и овако постављеном циљу васпитања има, наравно, оног хришћанског православног максимализма, али је тај максимализам истински реалан и могућ да се оствари. Многи други неправославни хришћани, особито на Западу, често су истицали и прихватали друге циљеве човековог живота и васпитања, али је за нас православне очигледно да сваки други циљ васпитања минимализира наше хришћанско призвање и тиме минимализира истинско човеково назначење, минимализира и ниподаштава човека као живу и личну икону Бога Живога и Истинитога, као биће створено Богом са циљем да постане син Божји и бог по благодати.
Литургијско васпитање се састоји у томе да „Христово обличје постане у нама“ да се Христос образује, уобличи, изобрази у нама — Гал. 4, 19) по речима Апостола Павла, то јест то васпитање се састоји у увођењу Христа у нас и у наш живот као живог и делатног принципа који ннас ослобаћа и формира наш истински непропадљиви живот и наше биће (ср. Гал. 2,20; 3,27; 5,1; 6,15). Ово обликовање и васпитавање у Христу могуће је једино у Духу Светом и дејством Духа Светога јер се једино у Духу Светоме може вршити и свршавати спасоносна литургија живота, истински функционалан и спасоносан живот који не пропада и не упропашћује човека. Једино се благодаћу Духа Светога може приносити свој живот, своја дела и све своје биће Богу Оживитељу, Спаситељу и Обожитељу човека. Апостол Павле нам то јасно сведочи: „Синови су Божји они који су вођени Духом Светим;; (Рм. 8,14). Свети Кирил Јерусалимски и многи други Светитељи Православне Цркве говоре нам и сведоче о Духу Светом као васпитачу и руководитељу Цркве и сваког верника у њој. Ето онда зашто треба чинити оно непрекидно молитвено призивање (епиклезу) Светога Духа У целокупном нашем животу: да Он, Божански Утешитељ, дође и у нама врши истиниту литургију нашег људског живота, да се тако у нама свршава и пројављује још у овом свету права функција онога што се зове и јесте живот, то бесцен благо даровано нам од Бога. За ову сталну литургичку епиклезу Духа Светога, то јест сталну личну молитву сваког хришћанина (ср- Рм. 8,15; Гал. 4,6; 1Сол. 547—19), — која свој пуни изражај и врхунац достиже свакако тек на заједничкој Литургији Цркве —, једва да је и потребно наглашавати колико је она потребна и неопходна за васпитање, за узрастање и образовање човека, за образовање и узрастање од лика Божјег („образа“ Божјег, боголикости) ка подобију Божјем (богоподобности, богоистоветности), у којем узрастању се и састоји прави динамизам бића и живота човечјег.
Први човек у рају одрекао је и одбацио ову епиклезу Духа Светога (и зато је остао наг, обнажен), то јест одбацио је синергизам, сарадњу са Духом Божјим, сарадњу ненаметнуту и слободну али битну и неопходну и једино спасоносну за свако створено. биће. Јер то је сарадња са својим Творцем, Оцем и Спаситељем, са својим Оригиналом и коначним Назначењем, и зато једина сарадња која не отуђује човека, него га истински очовечује, обогочовечује. Уместо сарадње са Духом Светим човек је ушао — и у-пао — у сарадњу са ћаволом, у синергизам демонски, чије последице и зле плодове видимо код човека и у човечанетву од Адама до данас.
У својој књизи „Против Јелина (многобожаца),; Свети Атанасије Велики говори о томе како многи људи, имајући искуство динамизма људског бића, то јест искуствено сазнање природне потребе човека да се развија и усавршава, да се образује, изграђује, васпитава, уздиже до нечега већег, узвишенијег и потпунијег, сматрају онда да је довољно само радити на себи, васпитавати и уздизати себе (или своје друштво), испуњавати и допуњавати себе стварима, производима, идејама, делима и могућностима свога ума, свога бића и уопште овога света. Међутим, у свом благодатном искуству (светодуховском доживљају себе и света) и он и остали Светитељи Православне Цркве нам сведоче да то никада неће моћи и не може бити истинско испуњење(или ослобођење, разотуђење. спасење, усавршење) човека и његовог друштва, него на крају крајева свагда и поновно поробљење и отуђење човека, рашчовечење и дехуманизација човека И ми заиста видимо колико разних васпитања постоји у свету, која у име хуманизма и хуманизације човека врше, у коначном билансу, дехуманизацију човека.
За истинско испуњење, тј пуноћу човека потребно је ништа мање него вечна и несаздана енергија ( = благодат) Божја, Дух Божји боготворни, једном речју: човеку је потребан сав живот Божји и сва пуноћа Божанства која у Христу обитава телесно (ср. Кол. 2,9 — 10). Зато је Христос и истакао као прву заповест блаженства ону смирену констатацију: ,,Блажени су сиромашни духом”, то јест блажени су они који, при свем сазнању огромних човекових способности, остварења и могућности, осећају и доживљавају себе сиромашнима без Духа Светога, без Христа, без Бога.
Стећи и имати Духа Светога могуће је кроз све ствари и све послове и дела човекова, јер је човек дело Божје и живи у свету који је и поред зла у њему ипак Божји свет и Бог је у њему присутан. Али ово стицање Духа Светог бива под условом који је тако јасно изражен у литургијским молитвама: ,,Нека сиђе на нас и на дела наша Благи Дух благодати Твоје … Надахни нас да имамо побожни страх Твојих светих заповести, да све грешне жеље погазимо, и поживимо Животом духовним (тј. животом у Духу Светом и Духом Светим), све у нашем животу мислећи и творећи што је Теби угодно (тј. што је по Божјој вољи.
Ова права литургијска и литургичка, богослужбена мера: да се све ради и чини ради богоугађања, ради љубави Божје и богољубља, та мера треба да постане правило и садржај целокупног живота и дела сваког хришћанина и, наравно, правило и садржај свег нашег васпитања и васпитавања. Оно што највише угађа Богу у свем нашем људском животу јесте несумњиво Света Евхаристија коју Му приноси Црква Сина Његовог Јединородног. Управо зато и сав наш живот, као чланова и органских удова тела Цркве Христове, треба да буде једна непрекидна евхаристија, једна стална литургија. Евхаристијска и литургијска мера и канон, као мера и мерило свих ствари и свих наших акција, треба да се оваплоти и у нашем просветно-васпитном раду. Зато је потребно најпре обновити у нама самима и у нашим ученицима овај евхаристијски живот, овај начин литургичког и евхаристијског живљења и деловања. Онда ће и наше васпитање бити увек обнављано тим нашим евхаристијских и литургијским искуством, увек обнављано и увек остајући верно живом предању литургијског живота Православне Цркве.
Из часописа Теолошки погледи 1976
