РЕЧЕ БЕЗУМНИК У СРЦУ СВОЈЕМУ: НЕМА БОГА; ПРОНЕВАЉЛАЛИШЕ СЕ И ЗАГРДЈЕШЕ У БЕЗАКОЊУ, НЕМА НИКОГА ДОБРО ДА ТВОРИ. БОГ С НЕБА ПОГЛЕДА НА СИНОВЕ ЧОВЈЕЧИЈЕ ДА ВИДИ ИМА ЛИ КОЈИ РАЗУМАН,
И ТРАЖИ ЛИ КОЈИ БОГА. СВИ ЗАСТРАНИШЕ, СВИ СЕ ПОКВАРИШЕ, НЕМА НИКОГА ДОБРО ДА ТВОРИ, НЕМА НИ ЈЕДНОГА.
Псалам 52 (1,2,3)
Соломон нас, истина, у својим Причама (28, 26) упозорава: „Ко се узда у своје срце, безуман је; а ко ходи мудро, избавиће се“, али Давид је ближи истини
када поручује да само безумник може да одрекне Бога, и то када га се из срца одриче. Мигел де Унамуно незаборавно тумачи овај Давидов Псалам када пише:
„Тако је заиста, јер праведник може да помисли у својој глави: Бог не постоји! али у срцу само неваљалац може тако рећи. Није место да овде разлажемо целовито православно схватање појма срца, јер је о томе одлично писао у новије време руски религиозни философ Борис Вишеславцев (у књизи Срце у хришћанској и индијској мистици, Логос, Београд, 1996). Обратио бих више пажње на Унамуново објашњење о Богу, безумнику и срцу. Овај изврсни шпански књижевник и философ који је давно (у првој половини ХХ века)
схватио разлику између традиционалног и аутентичног хришћанства, залажући се за обнављање овог последњег, гајио је у себи хришћанско, мистично срце које је опраштало „праведнику када би овај, понекад у животу, али само у „глави својој помислио: па, можда Бога нема! Међу таквим праведницима сигурно је било и светитеља у хришћанској историји који су могли, у тренуцима искушења, осокољени својим одлучним умним достигнућима, или у стваралачкој немоћи да докуче смисао Божијег присуства у историји, или у
неком моменту њиховог сопственог живота, да помисле (не и да кажу или напишу) да Бога нема, да је Бог сакривен или да је Бог исто што и природа (можда је такав праведник-пантеиста био Барух Спиноза, брусач оптичких сочива). Много је којекаквих мисли и помисли које и најбољем човеку дођу у главу; неке одмах, срећом, пролете кроз главу („кроз једно ухо ушле, кроз друго изашле“), неке се задрже још неко време у глави, па их неки философ схвати озбиљно и почне с њима калеидоскопску игру интелекта. Све то
не мора ништа одсудно да за човека-мислиоца значи. Као што се маштовита деца могу дуго да забављају једном истом, нешто сложенијом и занимљивијом
играчком, тако се и одрасли, а никад за Дух довољно сазрели људи, могу да забављају најразличитијим представама о Богу и о Ништа. Један такав генијалан играч ума био је несумњиво велики философ Буда. Стварна
опасност за човека да је на путу или да је већ постао „безумник“ наступа онда када он почне и за себе неосетно да спушта своју интелектуалну сумњу или и
негацију Бога – у срце. То би био, према светом Максиму Исповеднику, онај трећи степен (укупно их има четири) развоја страсти у човеку (на путу од главе до срца), када се почнемо „наслађивати страшћу, када срце пристане на понуду главе и када више нисмо далеко од „безумља“. „Све ми је слободно, пише апостол Павле у 1 посланици Коринћанима (6, 12), „али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме.“ Да ме не би обузеле некорисне или и штетне мисли (што се дешава онда када својом вољом допустим постепено „спуштање“ рђавих мисли пут срца). Треба да их држим под контролом; контролом које душевно-духовне организације у себи? Сигмунд
Фројд је ову инстанцу називао над-ја, хришћани је зову правилније, савест, у ствари, то је препознат, недовољно познат или непознат „глас Бога у нама“.
Срце људско је оно које чека шта ће му послати ум. Отуд Соломоново упозорење да је безуман онај који се узда у своје срце, није без основа. И у Јеванђељима Исус Христос нам поручује да из срца излазе свакојаке страсти (савремени дубински психолози говорили би о срцу као седишту ирационалног) и да тек „очишћено срце“ човеково може да се приближи Богу. Наговештај мудрости Соломонове у оној његовој изреци о срцу, постао је стварност у Христовим речима: Будите мудри као змије и безазлени као голубови!, а онда и у свеспасавајућој изреци Светих Отаца: Благо теби ако ти ум у срцу почива!
У изабраном наводу из 51. Псалма може да делује на савременог читаоца изненађујуће и застрашујуће Давидово тврђење да су се сви људи проневаља лили и да су загрдели у безакоњу. Сећамо се Диогена из Синопе из V/IV века пре Христа (са надимком „пас“) који је, према казивању његових савременика, дању, упаљеном светиљком (фењером) тражио по атинским улицама човека. Али и давно пре овог грчког философа, Платоновог савременика, готово да није постојала ниједна стара цивилизација и култура (од сумерске и вавилонске, преко асирске, јеврејске и грчке) која није доживљавала своје време као најгоре време од постанка света, пружајући, збиља, обиље „доказа“ за такво
тврђење. Злоћа људска, ратови и епидемије, сигурно да су били један од разлога очекивања, готово код свих народа старог века, доласка Спаситеља света. У многим митовима старих народа, Избавитељ долази после апокалиптичких катастрофа земље (светски потоп или ватра која ће све прогутати), које се (катастрофе) понављају у огромним размацима времена
(као у индијским веровањима), за неке друге Месија долази и без неопходне опште катастрофе, да ослободи народ из ропства или да казни „безакоње“ савременика (јеврејски митови везани за безакоње римске империје на крају њеног доба). Месија, Исус Христос, за све хришћане који верују у Христа, заиста је дошао, али не да донесе мир на земљу (поготово не материјално благостање за све), већ рат у души сваког хришћанина, распаљивање огња ревности, уместо бројних сурогата оваквог унутарњег рата и овакве, једине
и праве унутарње револуције. Не заборавимо, збиља, да Исус Христос ништа друго не обећава својим ученицима осим муке, патње и смрти док су на земљи, али први пут у историји човечанства у потпуности осмишљене патње и са обећањем небеског блаженства (и даљег усавршавања) у еонима будућег, оностраног „времена“. Апокалиптичка зла која долазе на земљу „на крају времена“, и према Христовим речима у Јеванђељима и према визији светог Јована у Откривењу, биће страшнија од свих ранијих зала и несрећа које је чо-
вечанство трпело и истрпело, а за која зла су мудраци и песници ранијих времена држали да су најгора и „последња“. Не могу нас ипак, и поред оваквог размишљања, оставити мирним и равнодушним Давидове речи пре три хиљаде година да живи у времену у којем се „сви покварише, нема никога добро да твори“, и још горе, никога нема да тражи Бога. Не можемо остати мирни када читамо овај Псалам, не само зато што нам се чини да се све, до у детаље, понавља и данас, три хиљаде година после Давида, већ смо жалосни и нове тужбалице састављамо, да изразимо подједнако искрено и своју немоћ и свој вапај Богу да нас спасе. Вапај човеков мора бити гласан, кликтању рањеног албатроса сличан, уперен Богу, не људима. Јер: „Ја Бога призивљем и Господ ће ме спасти… Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткријепити, неће дати до вијека праведнику да посрне“, казује Псалам 54. Исус Христос је Онај који нам од пре две хиљаде година нуди да пребацимо читаво своје бреме
на Његов Крст, јер је Његово бреме (али и наше када Христа примимо у уму и срцу) „лако“ . Само је оно бреме лако које носимо у радости Христовог бремена за све људе (Крста Господњег).
Извор: Божанска и људска мудрост у Давидовим псалмима, Владета Јеротић
