Најпре би требало одредити (објаснити) шта се подразумева под појмом „прави пут . Ако одустанемо од објашњавања оних путева за које многи мисле или и верују да су „прави, останимо код оног пута који ће у животу човека представљати Онај који је једини могао да за себе каже: Ја сам Пут, Истина и Живот. Следимо, дакле, овај хришћански пут као прави пут, уколико не желимо да се бавимо и тзв. моралним атеистима, људима који збиља живе моралним животом, а не сматрају себе религиозним.
Сваки човек који хода хришћанским, дакле, правим путем, потврдиће своје искуство да је тај пут трновит. Он је зато трновит јер је крстоносан; носити свој крст (не и Христов који то од нас и не тражи) добровољно, одговоран је и тежак задатак који нам је Исус Христос наложио да извршавамо. Хришћански пут је дуговечан и доживотан пут – узбрдо. Бити хришћанин значи пливати узводно – према Извору. На томе путу доживљавамо сами са собом и са другим људима безброј прилика и неприлика, пријатних, а и радосних сусрета, али онда и непријатних и тужних. Догађа се, не тако ретко, да на томе хришћанском путу застанемо на неком месту које нам се чини погодним, било зато што смо се уморили од путовања, или што смо одустали од даљег пешачења, узбрдо. Одмаме нас некад на путу споредне стазе, путељци који нас одведу
у густо жбуње из кога не знамо више како да се отпетљамо. То се обично дешава онда када изгубимо оријентацију главног пута, односно када не видимо више ни у себи, ни у планини уз коју се пењемо — светлосни врх до кога, заправо, једино желимо да стигнемо.
Како да знам да ли сам на правом путу, лепо питате. Препознаћемо овај пут када осетимо у себи мир, спокојство и озареност Лепоте Пута. Овакви тренуци
који некад, Божијом милошћу, потрају и више дана, сигурно су нам знамење да смо на „правом путу . Ови озарени моменти Лепоте коју осетимо на дну срца (када нам се чини, као Достојевском, да ће Лепота спасти свет) јемство су да није у питању никаква друга срећа која нас може понети (осећање моћи, еротско задовољство, признања која смо од људи добили итд.) осим; оне једине и праве – духовне радости због присуства (силаска) Духа Светог у наше биће. Сигурно је да се морамо много трудити и током целог живота – ми само лагано постајемо хришћани, чак и онда када смо сигурни да смо у једном животном тренутку то постали – да останемо, колико-толико, на правом путу; па, ако са њега невољно и скренемо, унутрашњи компас опоменуће нас, и тада опет вратити на прави, али не и прав пут, јер је овај пут, као што реко-
смо, пут – узбрдо, или пливање – узводно. Да ли ћемо стићи до Извора, није наша брига, битно је да препознамо пут који до Извора води.
Из књиге 120 питања – 120 одговора
