Човек је човеку вук или Бог, зависно од тога како гледамо једни друге; али пре тога, како гледамо, тачније, како видимо себе? Како ћемо гледати и видети себе, зависи, међутим, од тога како су нас гледали (и видели) наши родитељи. Да ли су нас желели, да ли је мајка с радошћу носила девет месеци своје чедо, и да ли је муж и отац детета предано стајао уз њу! Народ је и раније, и много раније, с правом примећивао: што колевка заљуљала, то мотика закопала, док је оснивач психоанализе Сигмунд Фројд, пратећи као психијатар и психотерапеут животе људи, потврдио поменуто народно искуство, рекавши: Дете је отац човеков! Данас је наука отишла даље, и од народне емпирије и од
Фројдове психоанализе, откривши да се будући карактер и понашање човека у његовом животу образује већ у ембрионалном добу развоја детета. Пренатална
психологија нам је тако показала да је наше животно „гледање“, наш „поглед на свет“, у приличној зависности од деветомесечног сазревања фетуса у мајчиној утроби, а ово сазревање протиче, успешније или мање успешно (и неуспешно, све до спонтаних побачаја психички условљених) у зависности, како су нас и мајка и отац „гледали“ у мајчиној утроби. Ова брига у љубави
родитеља, брига без љубави или небрига мајке и оца према детету, најчешће се наставља и неколико следећих, а за образовање структуре будуће личности одлучујућих година, све до године поласка детета у школу када су ознаке његовог будућег карактера већ доста чврсто присутне.
Гледамо једни друге, дакле, онако како смо гледани, а онда како смо почели сами себе да гледамо. Чoвеков поглед уперен у даљину, када са обале мора гледа на пучину, са врха планине на околна брда и шуме, човеков поглед усмерен на другог човека, када га воли, када га пажљиво слуша, када хоће да продре у његову унутрашњост чудо је Божије, фасцинантан зов у непознато. Истински љубавници, на путу „мистичког венчања“ , највише знају да кажу о чуду погледа Божијег у човека упереног нетремице према Богу и човеку. Јер човек који воли човека, не може да не воли Бога и, онај који заволи Бога, не може да не заволи човека, иначе је – лажа (види I посланицу Јованову, 4, 20).
Шта човек жели да види у погледу другог човека? Најпре потврду присуства Бога, а потом потврду свог земаљског постојања, доказ сигурности у ово постојање (овај доказ тражи човек од човека нарочито онда када га није у довољној мери добио од родитеља у детињству, и то у раном детињству). Многи ће тражити у погледу другог човека признање сопствене величине, други ће тражити савезника у злим помислима и злим делима. Како се људи испуњени љубављу препознају погледом, тако се и лопови међусобно препознају; они први стварају заједнице љубави, које се шире, oни други, лоповске заједнице, такође су склоне ширењу. Тако се Добро и Зло, од правремена човековог битисања на земљи налазе једно поред другог, супротстављајући се једно другом, чешће, мешајући се, до непрепознатљивости, у људима и друштвима.
Кад је људски поглед испуњен Богом и љубављу, речи као да нису потребне. Рани однос мајке и детета (пренатално и постнатално) чешће је невербалан, него вербалан, „Речи, речи, речи (Шекспиров Хамлет!) – тако се немилице просипају у људским сусретима, у породици, на радном месту, у политици, у средствима јавног обавештавања, не достижући никакав стваран циљ, не постижући никакав прави резултат; речи одлазе, једноставно, у ништа.
Речи уче, а примери привлаче, знали су још стари Латини. Далеко смо чак од извесности да речи уче, а сигурни смо да примери привлаче, позитивни, нажа-
лост још чешће негативни. Треба да се учимо да у међусобној размени погледа, са мало, или без речи, ослушнемо сопствену интуицију, као једну од четири битне психичке функције код сваког човека. Не тражимо да нам поглед неког човека потврди унапред замишљену слику о њему и његовом карактеру, јер ћемо онда ту замишљену-измишљену слику добити, било што ће нам онај други са којим се сусрећемо и гледамо, свесно учинити уступак (можда из сажаљења или презира према нама), било што ће „механизмом пројективне контраидентификације“ , несвесно, заиграти улогу која нам одговара, коју од њега очекујемо (непролазно описаног по психолошкој дубини и значају у драмама Луиђи Пирандела!). Уместо овакве абнормалности, некад и психопатологије понашања два човека која се сусрећу и гледају, тражимо да у нашем погледу сагледамо бит другог човека, па ако и тај други човек на исти начин нас гледа, ето Божије среће почетка егзистенцијалног сусрета Ја-Ти (такође непролазно по философској и религијској дубини дело Мартина Бубера
са истоименим насловом књиге).
Колико препрека, међутим, на путу сусрета човека са човеком, чији погледи, у тренутку сусрета, треба да откривају један у другом Бога! О фасцинацији погледа знали су сви тзв. примитивни народи света који су у себи и око себе неговали, много чешће, магијски него религијски поглед на свет. Без обзира што верујемо да су магија и религија (човеков однос према природи и према Богу) од почeтка човековог постојања били у њему присутни и делатни, веза човекова са природом (како је и она, према хришћанском учењу, дело Божије) била је и остала од животне важности за његов опстанак; отуд и развијање безброј магијских ритуала са циљем умилостивљења духова природе, тражење савезништва човека са природом. Готово сви етнолози и етнопсихолози (код нас нарочито добро су писали о овој теми Тихомир Ђорђевић, Сима Тројановић и Јован Ердељановић) бавили су се „магијом погледа“, износећи своја искуства са човеком „злог или доброг погледа“, при чему онај први може, према веровању народа, проузроковати праве пошасти својим злим погледом: детету у колевци, на пример, трудној жени, неком човеку кога сматра својим непријатељем, а овај његов зао поглед може да нашкоди чак и домаћим жи-
вотињама. Човек доброг погледа делује благотворно на сваког на кога је уперен, овај поглед лечи болесне и снабдева енергијом клонулог и уморног, физички или психички изнемоглог. Одакле овим људима зло или добро у погледу? Веровање је народа да је човек злог погледа свесно или несвесно у власти ђавола, злопочинитеља људског рода „од почетка“, док је човек доброг погледа са анђелима у дружби, било што је сам анђео таквог човека изабрао, било што је човек својим врлим, хришћанским животом привукао анђела.
А како би библијска теологија и савремена психологија могле да одговоре на исто питање: откуд зло и (или) добро у људском погледу? Не опредељујући се
само за злог или доброг човека, јер су у њему, најчешће, до непрепознавања измешана оба принципа (добро и зло), старозаветна теологија подсетила је, и данас подсећа човека, да због греха наших ближих или даљих крвних предака („оци једоше кисело грожђе..,“), зло може да се сручи, у разним његовим манифестацијама на њихове потомке („деци трну зуби“), тако да једни могу бити „од природе зли“ (несрећна генетика! сетимо се оца Достојевског и очевих предака), док су други целог живота болесни (физички и психички) и као болесни онда, постају у болести трпељиви или нетрпељиви патници. Савремена психологија и у њој психотерапија, с друге стране, „зле и добре погледе“ људи,
приписује (као што смо већ рекли), најпре, злим или добрим „погледима“ родитеља на дете, почевши од пренаталног доба, па некад до краја живота родитеља.
Обратимо пажњу на чињеницу брзог мењања погледа у току једног, махом краћег разговора између људи, на пример у породици. Брзина мењања распо-
ложења човека у току цигло једног минута, која се онда свакако одсликава у мењању погледа, може да збуни и најбољег психолога или неурофизиолога. Чо-
век је у стању да у тренутку, ако је само истински заинтересован за разговор, још и више, ако је целим бићем присутан у разговору (можда у разговору од чијег исхода зависи нека његова важна одлука), промени неколико пута своје расположење, од оног позитивног према саговорнику, до изразито негативног, и обратно. Пажљив посматрач оваквог једног дијалога (неко треће, неутрално лице) уочиће у погледу једног и другог дијалошког партнера њихово унутарње душевно стање; поглед може да буде на почетку испитивачки, затим је то поглед очекивања, потом сумње или страха, антипатије и мржње, или, пак, успостављеног поверења и симпатије, добронамерни, можда и љубавни поглед.
Карактеристичан је поглед душевно болесних људи, у схизофрених овај поглед је често крајње подозрив, као да каже (а тако болестан човек мисли): све о мени знаш, али и ја о теби. У депресивног болесника поглед је замућен пепељаст (као угашена ватра), често одсутан, као да каже: сви сте ме напустили, и Бог ме је оставио, јер сам велики грешник. У маничног болесника
поглед је неприродно ватрен, клизи по људима и стварима муњевитом брзином, површан је, не задржава се на предмету посматрања, као да каже: мој је свет, све вас имам, све могу, енергија је моја неисцрпна. У алкохоличара и, нарочито, наркомана, поглед је одсутан, уперен негде далеко од људи према себи самом, загледан у своје фантазије и фантазме, а постаје опасно овостран када треба да пронађе начин и средство како ће опет да дође до дроге. Поглед алкохоличара или наркомана, нарочито кад гледа родитеље и блиске му људе у породици, као да каже: не гледам вас више, јер и ви мене нисте видели када сам био мали, нико ми више у свету није потребан.
Књига: Приближавање Богу
