Првобитно значење речи „темперамент је: „умерени однос различитих елемената (у античко доба мислили су да је то „прикладно мешање основних течности у организму“). Антички мислилац и лекар Хипократ разликовао је четири основна типа: колерик, сангвиник, меланхолик и флегматик. У ХХ веку Ернст Кречмер и Вилијем Шелдон проучавали су однос темперамента и телесне конституције (нарочито аутономног нервног система и ендокриног система).
Темперамент је несумњиво значајан део људске личности, јер је урођен и тешко изменљив под утицајем чинилаца средине у току човековог живота. Некад се, не сасвим исправно, темперамент изједначава са карактером. У обичном говору под темпераментом се подразумева човекова нарав, ћуд, начин реаговања и понашања.
Из свега до сада реченог, могло би да се закључи да ако је темперамент урођен и сигурно утиче на карактер, односно на човекову личност, природно је онда да темперамент одређује или, у најмању руку, упливише човеков „поглед на свет“. Да ли је ово тачно, Ви изражавате, разумљиво, сумњу у питању. Не заборавимо, најпре, да људи најчешће немају никакав „поглед на свет , јер овај захтева претходно образовање, интроспекцију, развој мишљења (од догматског, преко скептичког до критичког), контролу над осећањима итд.
Могли бисмо онда да кажемо: већина људи нема „поглед на свет (овај „поглед“ подразумева и неко чвршће и образложено уверење, философско или религиозно), већ се током живота понаша сходно своме темпераменту, широј генетичкој подлози и утицају породичне и друштвене средине. Тако, колеричан човек, у складу са одликама свога темперамента, реаговаће јаким емоционалним пражњењем, плаховито, нагло (после краћег или дужег задржавања својих емоција). Меланхолик је најчешће интровертована личност, повремено ћутљив, сетног расположења, повремено потиштен, безвољан, страшљив. Сангвиник, чешће екстравертован, живахан је, променљивог расположења, али углавном уравнотеженог става, чулно осетљив, без велике истрајности. Најзад, флегматик треба да је човек „хладне крви, спор је и равнодушан, али поседује висок праг толеранције.
Приметићете и сами да људи са једним, овде описаним темпераментом, и када не знају ни за какав „поглед на свет“ , понашају се у животу најчешће као да
имају такав „поглед . Тако ће колерици често бити склони радикалним политичким или религиозним правцима, понашаће се каткад, и фанатично. Меланхолици ће радије уочавати тамне и негативне стране живота и људи, па ће пре постати песимисти или скептици. Насупрот меланхолицима, сангвиници ће откривати у људима њихове позитивне црте карактера, а у животу тражити и налазити могућности за развој и напредак. У погледу свога религиозног или политичког уверења, сангвиници неће бити увек доследни, могуће је да ће мењати политичке партије, или своја верска уверења. Флегматици опет, понашаће се мирно, па и равнодушно према политичким друштвеним променама, не учествујући у њима активно, или ће се пасивно, опортунистички прилагођавати; ако су верници, заступаће своје религиозно уверење без страсти и ентузијазма, али доследно и истрајно.
Остали су нам ипак недоречени људи са одређеним и свесним „погледом на свет (религиозним, философским, етичким, политичким…) у односу на њихов темперамент. Када је реч о оваквим, претпоставимо, снажним индивидуама које током живота постају, некад, и креативне личности, каква је динамика збивања у њиховом душевно-духовном животу, када им се урођени темперамент супротстави „погледу на свет“? Останимо овога пута само на истински религиозним људима, хришћанским подвижницима, на пример. У „Лествицама“ светог Јована Лествичника (из VI века) читамо о драматичној, тешкој и упорној борби коју води у манастиру неки монах (или монахиња) са својим урођеним темпераментом, и то оним, делимично или сасвим неусклађеним са јасним и одређеним захтевима Христовог Јеванђеља (мисли се у првом реду на меланхоличан или колеричан темперамент хришћанског подвижника). Упитаћемо се заједно, сумњиво вртећи главом, да ли је могуће да је неки представник монашке заједнице преобразио свој урођени темперамент и постао тако „нов“ , Христов човек. Светоотачка, монашка литература пружа доказе о могућности једног таквог преображаја! Треба поверовати у овакав дар Божији и за Његову милост молити и када нисмо никаква монашка лица, али искрено желимо да постанемо прави хришћани (или „само“ бољи људи).
Из књиге: 120 питања и 120 одговора
