Као и у феудалном друштву уопште и код нас је владар представљао државу и био њен господар. Његова власт је била дарована од Бога “милошћу божјом” је био постављен за намесника на земљи. Такав став се најбоље види још у време формирања српске независне државе, из уводног дела Повеље Стефана Немање за Хиландар из 1198-99. године а гласи овако:
“У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови их и даде им власт над свом својом твари,постави једне за царевем друге кнезове, остале за владике(господаре) и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од сваког зла које би наишло на њега, Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима, и сваки народ раздели закон и даде и направи уреду и господаре над њима по обичају и закону постави својом премудрошћу.
Тако и по његовој многој и неизмерној милости и чвекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом српском земљом и свакојако Бог чини на боље људима не хотећи човекове погибељи. И постави ме великог жупана названог при светом крштењу Стефана Немању и обнових своју дедовину и већма и утврдих божијом помоћу дано ми од Бога.”
Опанак
