Чудан је осећај бити Србин у Истанбулу. Ходате његовим улицама – ходате по историји. Историји, у много слојева. Осећате, уз смешана емоције, да се ти слојеви, на разне начине, тичу директно вас – нас Срба. Под условом, наравно, да нисте “случајни Србин” – еврофанатик. Онда су ваши корени и вредности само у Европи, а историја овог великог града (са све Турцима) је за вас само пар страница из уџбеника, које се вас много не тичу, без обзира што се, можда, поносите што сте становник неког елитног престоничког дела града, чудног имена: Чубура, Дорћол, Карабурма, Булбулдер или Ташмајдан и што је и за вас, наравно, Калемегдан симбол Белог града – српске престонице.
Овај слој на површини, овај узаврели живот око вас – чини тако, да се мало стидите, снебивате, што сте уопште ту… Видите, (већ у доста озбиљном броју, мада је, до скоро, то овде било незамисливо и чак, законом забрањено) жене са фереџама (или како-се-то-већ-зове) – „пингвине“ како би то рекао мој покојни пријатељ, архитекта Хамит Јавуз… Слушате продорни, завијајући глас муле са безбројних, свуда расутих минарета… Не можете да се не сетите јаничара, набијања на колац, шетања опанака, Карађорђеве главе, Андрићевих описа ондашњег времена… На туђој сте, ”непријатељској” територији, шапуће вам један глас… Грицка вас савест, помало…
Али… Баклаве, сармице, ћуфте, речи са којима се срећете у хотелу, на улици: јорган, сапун, јастук, сирће, бурек… (успут: Турци су од нас преузели реч “душман”)… То је и ваше… Као да сте кући… И обузима вас неко двојако осећање, некако снебивање пред самим собом… И ваше је – и није ваше…“Шта ја радим овде?!”
Од оног, чега се, можда, са носталгијом сећате док сте на Западу, па маштате о буреку или сармама, овде вас је некако срамота… Признајући да је то и ваше, признајете и да сте део ЊИХОВЕ историје.
Правдате се, пред собом, да је тај горњи, површински слој, ипак само горњи, површински слој, да је чак и име Истанбул, неприродно, накалемљено, привремено (?) а да сте ви уствари у Константинопољу, Цариграду, да су минарети уз Аја Софију ту само привремено и да се Света Софија једног дана неће више звати Хаџи Софија;
…да плочници и калдрме по којима ходате, ипак, леже на земљи у којој су корени и ваше духовности, да је византијска култура и уметност родила Грачаницу, дечанске фреске, Милешеву, Студеницу, да смо ми, на неки начин, били ДЕО тог, тада најнапреднијег дела света, чији је центар био управо овде, у Другом Риму…
И да Византија (и ми као део њене културне сфере), у значајној мери, лежи у темељима онога што данас називамо западна култура и цивилизација, да смо и ми били Запад – пре Запада; да без Византије и заслепљујуће величине и све(л)ости храма Свете Софије не би ни Русија данас била православна, јер су изасланици великог кнеза Владимира управо овде, заслепљени богатством, раскоши, духовношћу и лепотом царског града, решили да пренесу великом Кнезу да је то ТА вера коју је Бог Русији наменио…
У измешаним физиономијама пролазника, међу којима можете да видите и Турке са плавим очима, и Туркиње са светлим теном, схватате да је Отоманска Империја била уствари једна, како би данас рекли, мултинационална творевина, својеврсни “мелтинг пот” у којем су и наши преци имали не-малу и не-последњу улогу… На пример, само у другој половини 16-ог века, у Отоманској империји је, у разним периодима, било 13 великих везира, 7 њихових заменика, 23 везира, 8 адмирала, много гувернера области… који су били (пореклом) Срби. Ако пренебрегнете историју и ово о чему ја овде паметујем, (а ово је моје искуство и мој субјективни осећај) Истанбул је, мерено било којим аршином, изузетан град. Град феноменалне енергије. Уникатан.
Несумњиво, један од најспектакуларнијих светских градова. По положају, по историји, по утицају на свет… Данас модеран, жив, огроман… Град шарених бучних продавница и пијаца, град изузетних ресторана, где нећете наићи на нељубазно особље или неукусну храну… Град модерних, ултра-савремених здања и старих, архаичних градских четврти… Град у којем постоји и Београдска шума, у којем има и грчких, и јерменских, и арапских квартова, тако различитих, а ипак, некако, стопљених у једно…
Не могу да не поменем, зашто би овај чудо-град обавезно требало посетити:
– због Аја Софије и њених фасцинантних мозаика;
– због Таксима;
– због Златног Рога;
– због Босфора;
– због Цистерне;
– због Топ Капија;
– због Плаве рибе из Босфора;
– због Капали Чаршије;
– због продавница слаткиша;
– због пијаца у којима све кључа;
– због рахат-локума;
– зног много, много других ствари и…
за нас – због наше историје и нас самих, оваквих какви смо данас, свиђало се то нама или не, знали ми или не, да растумачимо те, не просте, везе…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име